Izvor: Filmske radosti
Autor: Miroslav Bata Petrović
17/06/2013
Paradoksalna je činjenica da, figurativno rečeno, 99% ljudi na pomenu reči „film” prvo pomisli na bioskop. Nažalost, i mnogi filmski „stručnjaci”, takođe, prvo misle na bioskopski film. Ako bismo napravili preciznu statističku anketu shvatili bi smo da gro publike misle na igrani bioskopski film holivudskog tipa, pre svega, sa lakom i razumljivom pričom (komičnom ili dramatičnom) i poznatim glumačkim zvezdama.
Ako je u pitanju široka publika, ta pojava ne treba da bude čudna, jer široka publika je pasivni konzument, površnog odnosa oprema svemu, pa i prema filmu. Čak, njeno mišljenje je sklono lakom oblikovanju od strane komercijalnih mešetara, putem propagande, smišljenim obrazovnim programima, ili odsustvom ozbiljne edukacije, kroz školski sistem, kao što je to slučaj kod nas.
Mnogo više mora da nas čudi činjenica da su, tokom skoro stodvadestogodišnjeg postojanja i razvoja filma, istoričari filma uglavnom svoje knjige pisali o istoriji bioskopskog filma, sa opskurnim ili nikakvim osvrtima na druge filmske vrste. Evropski autori pisali su, koliko o razvoju evropskog igranog, bioskopskog filma, toliko i o američkom, a američki, gotovo da i ne pomunju evropske autore. Ili veoma malo. Te knjige, gotovo uvek, nose univerzalni naziv „Istorija filma”.
Da li je istorija bioskopskog filma najvažniji segment istorije filmskog medja? Nije! Da li se može napisati univerzalna istorija filma? Ne može! Zašto? Odgovor je jednostavan: korpus filmskog medija je toliko heterogen i svaki njegov segment ima svoj nezavisan razvoj u formalnom i estetskom smislu. Zajednička im je jedino istorija tehničkog razvoja, od koga suštinski zavisi i istorija jezičkog i estetskog razvoja.
Neosporno je da su ključne i zajedničke istorijske promene, na tehološkom planu, bile pojava zvuka na filmu, pojava kolor-filma i prelazak filmskog medija sa filmske trake na video i digitalne nosače. Od manjeg značaja i uticaja na razvoj filmskog jezika, ali ne i na estetiku filmske slike, imala su otkrića i unapređenja izraza filmske slike (4:3, „vistervision”, „widescreen”, sinemaskop), filmskih formata (8, 9,5, 16, 35 i 70mm), te na planu zvuka razna tehnička unapređenja, kao što su optički i magnetski zvuk, stereo, kvatrofonija, „saraund”…
Kada je reč o filmskim vrstama četiri su osnovne: igrani, dokumentarni, animirani i eksperimentalni (alternativni) film, i dve izvedene: namenski i primenjeni film, koji se mogu oslanjati na sve četiri osnovne vrste. I svaka je vrsta imala svoj put razvoja, svoju istoriju. Komparativno gledano, gotovo da nema nikakvih sličnosti između ovih vrsta. Sve moguće sličnosti spadaju u domen mešanja vrsta, a ne u domen „čistih vrsta”. Igrani i dokumentarni filmovi, na planu tehnološkog nastajanja filmskog zapisa, može se reći, imaju donekle sličnosti dok se animirani potpuno, a eksperimentalni (alternativni) potpuno ili uglavnom tehnološki razlikuju. Normalno, i na planu estetike radi se o potpuno različitim fenomenima.
Pa kako onda neko može da pretenduje da napiše univerzalnu istoriju filma ili, pak, da svoju parcijalnu studiju naziva „Istorijom filma”?
Izgovor da je igrani bioskopski film najdominantniji u sveukupnoj filmskoj produkciji, jednostavno nije tačan. To je priča holivudskih producenata i filmskih trgovaca širom sveta. Kada bismo izvršili preciznu statističku analizu videli bismo da se u svetu ništa manje, na godišnjem planu, ne snimi dokumentarnih filmova, i verovatno, nešto manje animiranih i eksperimentalnih, odnosno alternativnih filmova.
Ali, verovatno, tokom prethodnih decenija, a naročito u prve tri, taj paritet nije postojao, pa je fabrikantsko-trgovačka politika nametnula mišljenje da se sve vrti oko bioskopa i da je bioskopski film jedina važna filmska vrsta. Drugim rečima – film sam. Ta zabluda, nažalost, živi i danas.
Podeli na:
