Ako mi se zviždi, zviždim

Ako mi se zviždi, zviždim (Florin Serban, 2010.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Radiša Cvetković
12/01/2011 – 21:45
Ako mi se zviždi, zviždim

Naslov: If I Want to Whistle, I Whistle
Scenario: Catalin Mitulescu, Florin Serban
Fotografija: Marius Panduru
Montaža: Sorin Baican, Catalin Cristutiu
Glumci: George Pistereanu, Ada Condeescu, Mihai Constantin
Trajanje: 94 min

(„Ništa ne možemo promeniti dok to ne prihvatimo.” – Karl Gustav Jung)

Silvio, domac iz Rumunije, strpljivo očekuje kraj višegodišnjeg pritvora. On je visok i zdrav mladić sa smirenim pokretima i odlučnošću da se kloni nevolja do izlaska na slobodu. Malo je ostalo, ali to najteže prolazi. Zvuči kao na parolama, ali kad se život sastoji od primarnih usklika da se spozna druga strana „proklete avlije” i sitnice kao dosada, gnjavaža ili lenjost, onda se uviđa jaram ovog obrnutog sveta. Gledalac je zbog toga u strepnji od nadolazeće pometnje koja neumitno sleduje u naznačenom vremenskom roku.

Dok nas kamera vodi kao saučesnike glavnog junaka upozajemo se sa prostorom i likovima koji ga okružuju, dosta toga predosećajući u kadrovima jednoobraznog života ruiniranog KP doma. Provokacije i dobacivanja postaju učestalija u tom čoporu, ali dobro koordinisano dramsko ustrojstvo nam ne dozvoljava da anticipiramo kako će biti kanalisana suptilino izgrađena nabujalost energije. Lavina se pokreće kada mlađi brat dođe da mu saopšti da se majka posle dugo vremena vratila – želi da skloni dečaka od bede i ulice i povede ga sa sobom u inostranstvo. Sivio sumnja u njene motive. Osetio je kako ume da bude „dobra majka”. Greška se nije smela ponoviti…

Eksponencijalno sa pojačanom tenzijom dolazi do većeg komešanja i podozrenja oko Silvia što se upija, uslovno rečeno, „perifernim utiscima“ skromnih ali naznačujućih sadržaja kojima se ostali likovi najkonkretnije uključuju. U tako postavljenim okolnostima režiserska konstrukcija se lako registruje uz razvijanje osnovne ideje ponajviše kroz probranu glumačku ekipu, najvećma naturščika, u minalistički izgrađenom filmskom prostoru. Krucijalni elementi na kojima se gradila atmosfera.

Uzdražana nespokojnost narativnog ritma dolazi otuda što se prenebregava očekivanje otvorenije manifestovane napetosti zarad isticanja neizvesnosti kroz prigušene unutrašnje detonacije glavnog lika, uz nivelišuće kretanje kamere (handy cam), pust ambijent i oskudne dijaloge. Kompozicija koja ima koncept i zakonitost tako jednostavne strukture, ne dozvoljava puno mesta za turbulencije u namerama. Jedini odstup u tretiranju ovakve fabularne matrice i velika dragocenost je u neočekivanom raspletu gde je režiser odlučio da ode dalje od dramskog predloška pozorišne predstave koji je uzeo za svoj film, izmenivši kraj istoimene drame Andrea Valeana, koji ju je napisao pre 14 godina.

Ključna dramaturška tačka preloma je kada nakon naizgled bezazlene provokacije Silviu gubi kontrolu nad sobom stvarajući vanrednu situaciju. Uzima za taoca mladu stažistkinju, studentkinju koja je došla sa nekakvim upitnikom i prelepim usnama. Njegova hrišćanska smernost i dotadašnja pasivnost preobražavaju se u bunt – intuitivna, nepromišljena reakcija, životni refleks?

Studija tog čina govori da je morao da „obeleži” nezadrživ pad i napravi neočekivan potez kojim će pokušati da regeneriše dostojanstvo i oseti parčence slobode, ali ne njegove nego izmaštane, „tuđe slobode” kakvu je morao da proba u težnji da prisilno iskontroliše život i unormali ga posle svih pretrpljenih trauma. Tada uviđamo da primarni pokretač nije briga o bratu već suočavanje sa majkom gde joj pokazuje (na vrlo specifičan način) da više nije sposobna da naudi, pre svega njemu, pa potom ni mlađem bratu. (U suštini, on njega nije mogao da zbrine, jer ni sebi nije znao kako da pomogne.)

To sve uz devojku koja mu se dopada – taoca, koristeći je kao paravan za predstavu nasilnika i lošeg momka. Otkriva se primarni poriv da nekako ukroti emotivno i psihičko rastrojstvo u kome je zarobljen sramnije nego u kazneno-popravnom domu. Izbija ga nagonska potreba da se prikaže kao dostojan nekakve „slobode” koja ga zatiče nespremnog u tom trenutku. Od tada pa do kraja filma se realizuje postavka gde protagonista postaje taoc čvora sopstvene nemoći da se orijentiše u buri zamki koje su ga primorale da odluči o sopstvenom identitetu, da odabere. Verovatno trajno onesposobljen za „oslobođenje”, biva doveden do krajnosti očekivanja sa tragičnim zaključkom da je društveni abortus nesposoban da se rehabilituje i proživi svet „izvan zidova” – otuda i ironičan naslov koji ukazuje na nemoćan i nepromenljiv položaj. To je važan rez u tretiranju teme i jezgro kvaliteta naizgled izlizanog sižea i zbog toga insistiram na psihološkom aspektu kompletnog filmskog izraza . U tom smislu je reditlje Florin Serban uspeo da napravi značajnu refleksiju dehumanizacije uspostavljanjem novog tretmana kodova koji se u filmovima sociološko-kritičke matrice slične vrste (zatvorska drama) ne mogu često videti.

Mladi naturščik (Pistireanu George) je zablistao u nosećoj ulozi dijalektički spojivši zločin i kaznu, bez pravog zločina sa nametnutim osećajem krivice. Hrabrost autora da se poigra sa novim licima, pozivajući se na estetiku već proslavljene prethodnice savremene rumunske kinematogafije koja je osvežila evropski savremeni film, oslikava opseg filmskog delovanja i zanatski kodeks koji i dalje donosi inovativnosti. Praksa tih prodornih ideja je ovde rezultirala priznanjima na Berlinaleu (Srebrni medved i Nagrada za kinematografsku inovaciju), a što se mene tiče ja ću mu se vraćati da opet osetim pustaru zatvorske zabiti, čistotu nemira zatvorenika i jezu one bele menze u kojoj se sa radija iz ćoška čuju otkačeni rumunski narodnjaci (to je sve od „muzike” u filmu), koji prizor rutinskog ručavanja lažno razgaljuju. I, naravno, da bih se uverio kako devetnaestogodišnji, glumački neiskusni momak, olako iznosi vraški zahtevnu ulogu kao profesionalac visokog ranga.