Out of rosenheim

Bagdad cafe – Out of resenheim (Percy Adlon, 1987.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Percy Adlon, Eleonore Adlon , Christopher Doherty
Muzika:Bob Telson
Fotografija:Bernd Heinl
Uloge: Marianne Sagebrecht, CCH Pounder, Jack Palance, Christine Kaufmann, Monica Calhoun, Darron Flagg

 
Auto-put. Sitna zrna prašine koja se igraju na očigled sunčevim zracima, uvijajući se poput jeftine animacije na ekranu. Sitno, zakrzljalo rastinje po obodu (ili bar blizu njega), nemoguće za odrediti da li je zimzeleno ili mu opada lišće. U daljini nemušti oblici, slični nešto južnijem kanjonu, bizarni kao fatamorgana, zadivljujući kao privid. Pustinja. Nigde oblaka. Nigde vodenog toka (ili bar neke kaljuge). Stajalište, tek kao ispust, poneka prljava klupa, kanta prepunjena đubretom i kese koje šibaju oko lica. Ostaci civilizacije, istorija putovanja. Ne žure li svi nekud, i nije li ih briga kakav trag ostavljaju? Nije li to površnost? Ili je suština u neosvrtanju?
 
Početak ove priše otprilike izgleda ovako: debela gospođa iz Rosenhajma sa svojim suprugom putuje u Las Vegas. Zastaju na svratištu negde u Nevadi, u pustinji, posvađaju se. Ona krene jednim, on drugim pravcem. Iza njih ostaje samo termos, nešto kao simbol njihove vezanosti. Kada pored gospođe prođe kamionet i ponudi joj prevoz, ona će odbiti (očekujući svog coveka da se vrati). No, neće joj promaći da je vozac pronasao njihov termos. Otprilike, tako nesto će se i desiti njihovom odnosu: otići će, u skelpanom i razdrnanom kamionetu u nepoznatom pravcu. On će je traziti, ali biće prekasno. Njena tuga se ne vidi na licu. Ne vidi se u njenim postupcima. Ona (gospođa) će se pojaviti nečujno u „Bagdad“ Kafeu i početi da se raspakiva. Počeće i da čisti ne bi li utolila tugu. Počeće i da trpi izlive gazdarice Brende kako nema prava da radi to što radi, da trpi bljutavu, vodunjavu kafu. Sve ćutke. Ali tako nenametljivo, promeniće zajednicu koja se okupila oko ovog kafea, negde u pustinji Nevade, nadomak sna, nadomak Las Vegasa.
 
Ovo je sigurno najpoznatije i najbolje delo Persija (Percy) Adlona, nemačkog reditelja. Prilično toplo (i to ne samo zbog pustinje, kao mizanscena), sa mnogo ljubavi, prepuno zanimljivih šala, različitih ljudi koji su okupljeni sticajem okolnosti u svojoj samotinji i čamotinji. Poenta i jeste jasna: svako traži svoj mir, a malo njih ih prirodom nosi. Zove li se to ljubav? Ne znam. Dobrota sigurno. A obično jedno proizilazi iz drugog (ili bar želja). Gospođa Munchgstettner zato i jeste mađionicar. Ona to nosi u svojoj prirodi, u svojim oblim bokovima i šudnim pantalonama i odeći. Interakcija dva potpuno različita sveta nikada nije jednostavna i često je crno-bela. Ili daje fantastican spoj ili ga nema uopste, s tim se generalno slažem. Bagdad kafe, iako u sred pustinje, svetli kao oaza u daljini i zato mu svi i prilaze. Zato je uvek pun, pogotovu kad gospođa nastupa. I zato svima nedostaje kad je nema.
 
Nije sve tako idilicno kao što se može ispricati. Nažalost, Adlon je zaboravio da je njegov zemljak Vim Venders već ispricao jednu (bar vizuelno) jako slicnu priču: „Paris, Texas“. U redu, ove dve priče ne govore o istim stvarima, možda ni na isti način, ali je uticaj preočigledan. Sva ta američka pustinja. Često se zapitam je li to samo simbol ili prosto privlači evropske autore zbog otsustva iste na njihovom kontinentu (pogotovu u Nemačkoj, koja je sva u zelenoj ravnici). Simbol opračtam, a privlačnost razumem (jer i sam mnogo više volim priče iz pustinje američkog juga, nego nezanimljivog severozapada). Ipak, vraćam se na to da je u pitanju pustinja, što je dovoljno odbijajuće samo po sebi.
 
Je li ovo neobičan film, ili samo tera na drugačiji prikaz? Ni jedno ni drugo. Prikaz proizilazi iz stanja onog koji ga slika. Ovo je još jedna priča o ljubavi. Samo ne telesnoj i ne otrcano bipolarnoj, kojom se previše sebičnih autora inace bavi (mada, nisu ni gledaoci tu ništa bolji, bar kad je sebičnost u pitanju, zato i vole ovakve priče). Ipak, nije loše stati i malo se ogrejati na njegovom Suncu. Osetiti malo čarolije, to se autorima ne sme poreći. Kako ni činjenica da je ovo još jedan film epohe u koju se ušunjao: epohe koja omogućava, bar na tren, odlazak iz sumornosti realnog sveta, odlaska koji je ponekad tako potreban.