BDP

Bio jednom jedan bioskop „Avala“

Izvor: FIlmske radosti | Kinoteka
Autor: Slobodan Žujević
24/06/2012 – 11:30

Neposredno posle Drugog svetskog rata (1947), na beogradskom brdu zvanom Crveni krst, podignuta je zgrada namenjena Beogradskom dramskom pozorištu. U njenom sklopu je osim pozorišne dvorane izgrađena i sala bioskopa „Avala“.

Na ovome mestu je, u vreme vladavine knjaza Miloša, posedovao imanje Grigorije Vozarević, knjigovezac državne štamparije, prvi srpski izdavač i knjižar, koji je otvorio prvu srpsku knjižaru pod nazivom „Biblioteka varoši beogradske“. Grigorije je, uveren da su na njegovom imanju spaljene mošti Svetog Save, podigao drveni krst u spomen srpskom prosvetitelju. Kasnije, 1933. godine umesto dotrajalog krsta, podignuto spomen obeležje od crvenog kamena po kome je čitav kraj dobio naziv „Crveni krst“. Beograđani često za Beogradsko dramsko pozorište kažu „pozorište na krstu“ (Vozarevićevom).

Elem, od svog otvaranja u zgradi pozorišta, bioskop „Avala“ je na repertoaru negovao ozbiljan program o čemu svedoči starosedelac ovog kraja, doktorka Desanka Savić danas saradnik pozorišta, koja je pedantno vodila dnevnik bioskopskih predstava od prvog dana otvaranja bioskopa. Rado se seća tada čuvene glumice Sesil Obri u Kluzoovom filmu „Manon“, Šarl Boajea i Ingrid Bergman Cukurovog filma „Plinsko svetlo“ ili „Ulice bez radosti“ s „božanstvenom“ Astom Nilzen. Doktorka Savić kaže da takve filmove kasnije više nije gledala.

Nažalost, bioskop „Avala“ nije doživeo sudbinu kina „Beograd“ koje se uspešno transformisalo u pozorište na Terazijama. Vlasnik privatnih i društvenih beogradskih bioskopa „Beograd film“ je, kao što znamo, sve u paketu prodavao privatniku. Agencija za privatizaciju (osnovana od aktuelne vlasti) nije se mnogo upuštalo u poreklo ranijih vlasnika bioskopa, jer je, ne izuzimajući jedan od ovih 14, prodala u bescenje biznismenu Đivanoviću. Ljudi iz Beogradskog dramskog su očigledno bezuspešno pokušavali da bioskop „Avala“, koji je u sastavu zgrade, kao društvenu imovinu zadrže i pretvore u eventualno, malu scenu. Ali je bioskop (gle čuda!) pretvoren u bilijarsku salu! A kada se ona zatvorila, ovde su našli krov nad glavom besposličari, pa je doktorka Savić dolazeći u pozorište sa zebnjom obilazila svoj nekada omiljeni bioskop, koji odavno nema ni svog naziva iznad ulaza. A i čemu?

Sada je bioskop zamandaljen i pust, na opštu žalost umetničkog ansambla pozorišta „na krstu“ i njegovih vernih posetilaca.

Ostaje nam nada da naš novi mentor i supervizor „Jevropa“, čijoj smo raskošnoj umetničko-kulturnoj ogrlici umeli i mi, proteklih vekova, da dodamo poneki dragulj, proceni da je zatvaranjem beogradskih bioskopa (kad već to mi ne umemo ili nećemo) načinjena daleko veća šteta i da se (naravoučenija radi) preispita i ova „privatizacija“. Na koncu svega, ostaje naš lament kao zaključak: „Bio jednom jedan bioskop „Avala“, ali i nada da se ovaj savremeni zulum može još uvek ispraviti, a „zulumčari“ (ako su dostupni) staviti u buvaru.