Bitter moon

Bitter moon (Roman Polanski, 1992.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Žerard Brah, Džon Braundžon i Roman Polanski
Po romanu Paskala Brukera Fotografija: Tonino Deli Koli Muzika: Vangelis
Uloge: Piter Kojoti, Emanuela Signer, Hju Grant, Kristin Skot Tomas, Viktor Banerji, Sofi Patel

Negde sam pročitao mišljenje da Roman Polanski, kao autor, uvek iznova istražuje dubine ljudske duše, često baveći se njenim ekstremima, uvrnutostima koje šetaju između onog sadističkog, sa potrebom da povredi i mazohističkog, sa potrebom da se bude povređen. Ovo mišljenje nagoni na razmišljanje i samo po sebi. Jedan od fascinantnijih zaključaka koji mi pada na pamet je da te krajnosti koje nas cepaju zapravo predstavljaju duboku pobunu onog nesvesnog unutrašnje, našeg animalnog ida, protiv svesnog i racionalnog koje je nominalno uvek u prvom planu. Čovek kao životinja krajnosti ili intelektualni insekt? Uvek mislim da je istina negde na sredini (ili je možda bolje reći, a u duhu ovog filma, na više sredina). Uostalom, barem polovinu stvari ne možemo definisati iako ih snažno osećamo.

Najdžel (Hju Grant) i Fiona (Kristin Skot Tomas) su stabilan bračni par, već sedam godina, koji se uputio u Indiju sa torbom očekivanja. Najpretencioznije je osvežavanje njihove veze, nada da će mistika nepoznatog otvoriti nove horizonte. Putuju brodom, kroz nemirni okean. Kada Fiona zatekne devojku kojoj je loše u ženskom toaletu, a Njadžel je sretne naveče u baru pod potpuno drugačijim reflektorima, razvija se vrlo čudna privlačnost (i pored više nego očigledne različitosti) na ovim relacijama. Već sutradan, Najdžel i Fiona upoznaju i Miminog muža, invalida u kolicima, Oskara, koji se predstavlja kao pisac i insistra da Najdželu ispriča jednu dugačku priču. Ona nas vraća u Pariz, gde sve zapravo počinje…

Vrhunski autori uvek imaju svoje fascinacije, unikatno upakovane. Upravo zbog toga i jesu vrhunski. Obično kad govorim o tome, zamišljam njihov rad, svako delo, kao ogromno stablo, vrlo razgranato, sa raznovrsnim i neobičnim uvojcima i kvrgama, nivoima različitih boja i vrlo skrivenih (ali ukusnih) plodova. Njihovi filmovi (u ovom slučaju) imaju čitav niz tematski različitih suština, ali uvek sa sobom nose lajt-motive. Svaki ponaosob, takođe, ima mnogo toga očiglednog i skrivenog, obično ispunjavajući gledaoca različitim utiscima, mesnatošću i neobičnim raspletima, na taj način kreirajući vrhunska dela upravo kroz osećanje i mišljenje onih koji gledaju, a ne kroz lično iskustvo nečeg. Često ću reći da je Polanski prošao mnogo različitih filmskih pokreta i moda, ali uvek ostajao svež i svoj, aktuelan u tematskom smislu, suštinski u vanvremenskom. Ipak, period kojem pripada „Bitter Moon“ smatram možda i najboljim delom njegove karijere. Film kao umetnost je generalno bio na prekretnici, svet prilično monoton i srećan (bar prividno). Govorimo o devedesetim godinama prošlog veka. Uz ovu opštu sliku valja povući i paralelu njegove lične sreće i inspiracije (Emanulela Signer se udala za njega 1989.) koja je potragu za psihološkim ivicama istaklo u par vrlo neopravdano potcenjenih ostvarenja.

Kada se fokusiramo na sam „Bitter Moon“, govorimo o jednoj ljubavnoj priči. Možda i najizraženijoj i jedinoj pravoj svojstvenoj Romana Polanskog. Osnova jeste roman Paskala Bruknera, ali to je tek osnova, kostur. Utisak koji nam reditelj suptilno utkriva dok se prati siže je nemerljiv. Polanski ponovo besprekorno bira-Vangelisova muzika (još jedan vrhunski period karijere, ali o tome negde drugde), Deli Vallijeve fotografije, kasting. Ponovo uspeva da, igrajući se na ivici žileta, rizikujući da napravi negledljivi bućkuriš, stvori celinu sa neverovatnim grananjima. Ponovo je utisak jasan, a kad počnete da o njemu razumno govorite, čini vam se da barem polovinu onog što osećate ne možete da iskažete. Šlag na torti su glumačka ostvarenja-smotani Najdžel, naizgled ozbiljna Fiona, pritegnuta stegama društva u kojem je odrastala, zavodljiva Mimi (Seigner). Ipak (uprkos hvalospevima na račun Signerove od strane kritike i obožavatelja ovog filma), predstavu krade Piter Kojoti kao destruktivni i dekadentni Oskar. Dobrostojeći, a nedovoljno kvalitetni pisac, kojem su život i njegova realnost gorka. Čovek naličja, zapravo tek ogledalo onoga što bi da nazove ljubavlju.

Mogao bih da nabrajam utiske i dalje, ipak ostavljam svakome da sabira svoje. Neću propustiti da navedem još samo jedno zapažanje, onu pravu gorku priču, mističnu kao sam mesec. Na brodu sa glavnim protagonistima putuje i jedan Indijac sa kćerkom, Sing. Njegova žena je umrla i on je sad duboko posvećen devojčici koja voli život i učena je da voli pravom notom ispevanom u istinskoj tuzi. Uporedite onda ono što znate, sa onim što vidite. Istine su uvek negde između.