Chicago 10

Chicago 10 (Brett Morgen, 2007.)

Izvor: Filmske-radosti
Autor: Radiša Cvetković

Film se razvija na dve paralelne radnje koje se prepliću od prve scene. Tako se otpočinje rasplitanje, tačnije, rekapitulacija jednog od najsurovijih događaja koji su obeležili tu prelomnu 1968. godinu. Jedan deo priče se odmotava u sudnici gde se osmorici vođa pokreta sudi za nerede koji su organizovali, a drugi deo prati razvoj situacije koja je prethodila njihovom hapšenju tih opasnih dana u državi Ilinois, Čikagu.

Predsednik Sjedinjenih Američkih država, Lindon B. Džonson, najavljuje napade iz vazduha i ofanzivu na Vijetnam, kada se uporedo sa tim grupišu i planiraju oziljnije anti-ratni štrajkovi . O vojnoj dejstvu su se vodili kratki i efikasni razgovori (samo probajte da zamislite sa kojom se lakoćom oni barataju tuđim životima i neće vam biti lako da se priberete od šoka) oko toga šta konkretno preduzeti i akcija se vrlo brzo rasplamsala. U to vreme su se u državi Ilinois istakle dve grupacije koje su isticale neophodno zalaganje za normalizaciju opšteg ratnog stanja: „Nacionalana mobilizacija protiv rata“ (MOBE) i tzv. „jipici“- radikalni hipici.

Naglašavale su vođe i učesnici te tribine koja je trebala da im ukaže na smernice odlučnijeg delovanja, da ne idu oni u proteste protiv Amerike, njenih građana, policije ili vojske, nego da se bore za pravo razuma iznad sirovog nasilja i da ne bi voleli da i njihova nacija jednog dana nestane, a da bude upamćena kao nasilnička i ubilačka. Njihove optimističke izjave su pale u vodu vrlo brzo… kao odgovor prvo su usledile scene brutalne policijske represije po ulicama grada Čikaga, a potom su ih prozvali zbog huškanja i pozivanja na protest i neposlušnost ostalih mladih ljudi i to usred Nacinalog demokratskog kongresa, koji se tada održavao u tom gradu. Tuzilac ih je nagrdio da su iskoristili nepopularnost rata u Vijetnamu da bi primamili u opštoj konfuziji ljude i vrbovali ih na loša dela i nasilje. To je zaista zanimljivo jer nakon kratkog animiranog dela koji imamo u sudnici, prikazuju se scene tih mobilizovanih momaka kako ludo ginu negde daleko u Vijetnamskim džunglama. Kombinovanje dokumetarnog materijala sa igranim (animiranim) čini ovaj film mnogo stimulativnijim za razmišljanje delujući na gledaoca potresno-edukativno. Animiranim delovima koji su sjajno ubačeni da osveže crno-belu sliku strašnih događaja koji su tada bili gorući, Bret Morgen je doprineo raznovrsnosti filmskog doživljaja, a autentični snimci sa ulica, neredi, krv, stah i bežanje je donelo šokatnije iskustvo. Sloboda govora je tada umirala na ulicama Čikaga.

Natezanje na suđenju pratimo gde optužena ekipa provocira uštogljene tužitelje i celo suđenje deluje komično i grotesko: otkačenjaci šareni, kao cikusanti i dvorske lude provociraju osetljiva pitanja o kojima se dugo ćutalo, a sa druge strane, nalickanim birokratama kafkijanskog profila smeta njihova duga kosa i oštar jezik kojim „šibaju” na vrlo osetljive probleme iz kojih svašta može da se iščačka. Napetost kulminira u scenama u „fleš-beku” gde vidimo kako je sve teklo u pripremi protestnog vikenda kada je bio i godišnji kongles Demokratske partije, dakle, jedan od najvažnijih domaćih, političkih događaja u zemlji. Dok se političari iz cele zemlje sakupljaju da isplaniraju programe novih reformi, admistirativno se preuređuju i učvršćuju pozicije u svom kružoku, težeći pri tom da se oslobode vandalizma huškača poštenog radnog sveta, sa druge strane stiže odgovor u vidu pesme. Grupa „huškača i vandala” je osmislila događaj koji je pandan tome, a to je bio muzički „Festival zivota”. Time su oni podvlačili su da smeju da budu dopušteni samo politicki, verbalni sukobi, ali ne i fizički i da je namera da se kroz muziku koja je podloga pokrene diskusija edukativnog karaktera, što je u direktnoj suprostnosti sa lažnim optužbama. Naravno, javno su bili anatemisani da su komunisti (a to je tada, moram pojasniti, bilo ravno narodnom neprijatelju i vrlo, vrlo nepoželjna stvar, nesto kao Jevreji u pocetku nacizma u Nemačkoj) tako da su se građani protiv „nepristojnih i pažnje nedostojnih narkomana” digli i opšti haos je nastao, jer se festval održavao u centru grada u velikom parku i to, naravno, besplatno. Glavešine su držali govorancije u hali blizu tog parka da im se društvo pretvorilo u džunglu i da se mora prekinuti jezik sukoba i očajanja, aludirajući na veliku grupu ljudi koji isped protestuju kukajući za prekid rata. Totalni paradoks! Jezivo je koliko je njihov doživljaj stvarnosti bio iskrivljen i odstupao od bilo kakve samokritike, a uz to su servirali ostalima preko medija da je krv na njihovim rukama legitimna i gorak deo leka za opšte dobro, a na ulicama se videlo kako rešavaju unutrašnja pitanja, tako da nije trebala velika mudrost da se razumeju i metode spoljne politike, tačnije odnos prema Vijetnamu.

Stravični neredi nastaju – montaža impresija brutalnih scena sa psihodeličnom rok muzikom, nekada vrlo setnom, ali često jakom i eksplozivnom; duga noć je pokušala da sakrije tragičan rasplet – mlaćenje i gušenje protesta u krvi. Obrada i dizajn zvuka dodatno pospešuju utisak haosa koji je tih par dana zahvatio grad i šokirao planetu. Korišćeni su zanimljivi vizelni efekti da pokažu tu „tripoznu” sitaciju koja je pre ličila na loša halucinogena iskustva nego na činjeničnu realnost koja je bila u sukobu sa zdravim razumom. Zato je suđenje kasnije bilo toliko popularno, jedno od najzanimljivijih i najzapaženijih (mogli su se videti ogromni redovi ispred suda po više od 20sati pre nastavka procesa), a onda su se tuženi dosetili i osnovali oraganizaciju „Zavera” i zapalili celu Ameriku – ono za šta su im sudili u maloj sudskoj sali, preneli su javno na sve strane (pošto su se branili sa slobode) i odžavali trbine i mitinge prepričavajući svoja iskustva.

Ispostavilo se da je to bio mudar potez, jer je grupa osuđena blaže nego što je izgledalo da će biti, pa su svi dobili, u proseku, po dve godine zatvora. Na svom primeru su pokazali kako se rukovodstvo države obračunava sa neistomišljenicima. Preneli su ogromno iskustvo na naslednike koji su nastojali da promene paradigmu u tradicionalnom poimanju sveta, države, politike i društva. Sve to se događalo godine kada je nezadovoljstvo bivalo sve glasnije od ubistva Martina Lutera Kinga čiji su san oni pokušali da nastave: san o slobodi i istini.