Rok muzika i muzičari na filmu u Srbiji i državama bivše SFRJ – II Deo
Izvor: Filmske radosti
Autor: Branko Radaković
11/11/2010
Pored raznoraznih učešća na igranim ostvarenjima, o nekim našim najpoznatijim rok grupama i pojedincima snimljeni su dokumentarni filmovi. Nekada je retko ko mogao od pevača da ima dokumentarac ali je zato velika zvezda Zdravko Čolić imao svoj, pod nazivom „Pevam danju, pevam noću“. Ovaj film snimljen je 1979. i Zdravko je tada zaista bio pravi kvalitetan pop izvođač.
1988. Goran Gajić režirao je dokumentarni muzički film „Laibach: Pobeda pod Suncem“ o kontraverznom sastavu iz malog gradića u centru Slovenije koji je polako gradio planetarnu karijeru. Inače, „Laibach“ su se pojavili u Kjubrikovom filmu „Gvozdena zavesa“ iz 1987. Imali su sporedne uloge. Glumili su vojnike.
Veoma zanimljiv dokumentarac sa igranim elementima je „Geto“ iz 1996. Glavni junak Goran Čavajda – Čavke bolno govori o jednom vremenu koje je nestalo, a čiji je on aktivni svedok bio. Novotalasni heroj suočava se sa realnošću i to ga iscrpljuje jer se ne uklapa u model novog vremena koje je nastupilo početkom devedesetih godina prošloga veka. To novo vreme uništilo je estetiku kreativnog doba osamdesetih. U glavnom gradu Srbije i dalje postoje rok grupe ali one su skrivene po podrumima i kafićima, dok kič ideologija vlada u ogromnim halama, po najmoćnijim medijima i u širokim narodnim masama. Čavke nije čak ni dočekao premijeru filma u kome je bio glavni glumac. Teško bolestan otišao je u Tasmaniju, gde je i želeo da umre. Preminuo je tamo 16. februara 1997.
U XXI veku muzički dokumenatarci kao da postaju sticajem okolnosti pomodni hit, naročito u drugoj polovini prve decenije XXI veka. Svi nešto snimaju, a samo mali broj uspeva da ostvari zaista kvalitetne filmove. Izgleda da je nedostatak novca za stvaranje igranih ostvarenja mnoge autore naterao svesno ili nesvesno da rade dokumentarce, a i tehnika je otišla toliko daleko da danas snimiti dokumentarac ne predstavlja neku veliku glavobolju (dovoljno je samo da imate malo para, volje i energije da istrajete u svojoj ideji), pa je za par godina u prvoj deceniji XXI veka napravljeno toliko muzičkih dokumetaraca koliko nije za par poslednjih decenija XX veka.
U daljem tekstu probaću da nabrojim što više filmova ali znam da ću neke izostaviti jer je teško u takvoj hiperprodukciji imati uvid baš u sve što je snimljeno na prostorima bivše SFRJ. Zanimljivo je da na samom početku novog veka Kusturičin prvi film govori o njegovoj rok grupi „Emir Kusturica & The No smoking orchestra“. Dokumentarac je nazvan „Priče super osmice“ i kao da je najavio talas mizičkih dokumetarnih filmova.
Kratki film „Kad se neko nečem dobro nada“ iz 2001. nepotpun je biografski film o novosadskoj rok grupi „Obojeni program“ ali s’ obzirom da je do tada ovakva vrsta dokumetaraca bila retka, ovo ostvarenje je bilo pomak u tom domenu i zbog toga ga možemo smatrati važnim dokumentom. Autor ovog dokumentaraca Brankica Drašković, 2005. odala je još jednom počast „Obojenom programu“ i snimila dokumentarac „Da li je to čovek ili je mašina?“ o snimanju istoimenog albuma grupe u Holandiji. Kamere prate ovaj bend od Novog Sada do Holandije, studijski rad i povratak u Srbiju. Brankica je 2009. napravila i film o još jednom bendu iz Novog Sada koji se po stilu i stavu apsolutno podudarao sa „Obojenim programom“. Uostalom oni su nastali gotovo u isto vreme i bili predstavnici novog talasa u glavnom gradu Vojvodine početkom osamdesetih godina prošloga veka.
Dugometražni film o originalnom bendu „Boye“ nazvan je „Prvi pravi ženski zvuk“. Inače, grupa „Obojeni program“ se pojavljivala u filmovima Želimira Žilnika: dokumentarnoj drami „Prvo tromesečje Pavla Hromiša“ iz1983. i igranom filmu „Tako se kalio čelik“ iz 1988.
2003. Igor Mirković je snimio dokumentarac „Sretno dijete“ koji je usredsređen na novotalasnu muzičku scenu SFRJ ali informativno govori i o bendovima pre pank revolucije. Pažnju u ovom filmu dobio je i Branimir Štulić, a 2005. o Štulićevim glavnim junacima iz pesama urađen je i TV dokumentarac pod nazivom „Tko su junaci Džonijevih pjesama?“.
Januara 2003. započeto je snimanje kratkog dokumetarnog filma o nastanku albuma „Harmonajzer“ grupe „Električni orgazam“. Aprila iste te godine film je i završen. Režirao ga je Ivan Markov i ostvarenje je jednostavno nazvano „Harmonajzer“ po albumu grupe. Sonja Savić odala je počast alternativnim umetnicima Slovenije, Zagreba i Beograda kroz multimedijalni dokumentarac „Šarlo te gleda“ koji je završen 2003. „Šarlo te gleda“ razočarao je mnogobrojnu publiku. Umesto da više govori o grupi „Šarlo akrobata“, Sonja je pored toga što je više govorila o svim drugim grupama, i suviše apstraktno prišla svom radu, pa je film ispao veoma haotičan i nedovršen, a jedna velika zamerka je i ta što je kroz film paranoično kritikovala političare kojima ipak, tu nije bilo mesto. Da je to bilo usputno, moglo bi i da prođe ali gledajući ovaj film stiče se utisak da je Sonja bila ubeđena kako je za smrt pojedinih rokera u svakom pogledu odgovorna država, a ne droga.
2003. snimljen je i biografski dokumentarac o pank grupi „KBO!“ pod nazivom „KBO! – Dvadeset i jedna godina“ koji govori o bendu od samih početaka, njihovim problemima koji su ih pratili kroz celu karijeru u Srbiji ali i o uspesima koje su postigli u inostranstvu. Dokumentarac „Kad muzičari šokiraju“ iz 2005. govori o grupama i autorima koji su na razne načine, nekada svesno, a nekada neplanski šokirali javnost.
2005. urađen je i film o vlasniku nezavisne etikete „Slušaj najglasnije!“ Zdenku Franjiću i pojedincima i bendovima koji su sarađivali sa njim. Ovde u potpunosti upoznajemo Franjića koji je pokazao svoju veliku i iskrenu skromnost, te da je zaista u tom poslu i dalje svim srcem, bez obzira što svoj rad nikada nije mogao adekvatno da naplati.
2006. snimljen je dokumentarac „Bilo jednom…“ u kome se pojavljuju novosadski muzičari koji govore o devedesetim godinama kao o godinama koje su bile znatno inspirativnije od vremena posle Miloševića. Iako je Milošević bio nekadašnji glavni neprijatelj mladih, ispostavilo se da je u vreme njegove vladavine bilo veoma pogodno za širenje rok kulture. Te 2006. snimljen je i dugometražni film „Nevidljiva nacija“ koji između ostalog govori o dolasku panka u Suboticu krajem sedamdesetih godina prošloga veka i bendovima koji su funkcionisali i imali problema sa tadašnjim lokalnim vlastima. Pored toga film obrađuje i vreme posle pank revolucije sve do 2006. Iako u Subotici gotovo da nije bilo bendova koji su u vreme novog talasa stigli do šire afirmacije, takva energija i elan više nikada nisu vraćeni. U Subotici, kao i u drugim mestima Srbije zavladala je apatija i ovaj film to verno prikazuje. I pored toga što je „Nevidljiva nacija“ jedan od tehnički najjeftinijih filmova, on može da bude veoma zanimljiv budućim individualcima koji nameravajau da se razlikuju od svoje učmale sredine. Reditelj „Nevidljive nacije“ Darko Kovačević snimio je 2008. još jedan dokumentarac pod imenom „Napred u prošlost – Banatski trougao“ koji je pre svega jako loše snimljen. Iako je ideja za film dobra, u realizaciji autor nikako nije zadovoljio ni osnovne kriterijume kojim bi bar pokušao da zainteresuje potencijalne gledaoce jer je u pokušaju da bude moderan nespretno napravio katastrofalne amaterske greške, te je tako ispoljio sve nedostatke u radu.
2006. u Sloveniji je snimljen srednjemetražni dokumentarac „Dolgcajt“ koji govori o nastanku debi albuma čuvenih pankera „Pankrta“ koji su u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka napravili pravu revoluciju u rok muzici na prostorima SFRJ države. „Dolgcajt“ je bila prva slovenačka pank ploča.
Zanimljiv je i kratki film „Sloboda ili ništa“ iz 2007. koji govori o „Partibrejkersima“. Ovo nije biografski dokumentarac, već samo jedan kratki osvrt na trenutni rad ove legendarne rok grupe.
2008. konačno je snimljen i film o „EKV“-u pod nazivom „Kao da je bilo nekad“. Za prave obožavaoce „EKV“-a, ovaj film ništa posebno novo nije doneo. Dobro je što se neko setio da načini dokumentarac o najkvalitetnijem bendu u Srbiji ali film je samo dao delimično sliku o tom vremenu kada je veliki bend radio punom parom, tako da slobodno možemo reći da je ovo samo inicijalna kapisla i trebala bi da podstakne nekog autora da priču o „EKV“-u načini onako kako to bend kakav je bio „EKV“ zaista zaslužuje.
Slovenački umetnik Rudi Uran koji je 2007. snimio „4 koncerta za Buldožer in…“ uradio je 2009. i muzički dokumentarac „Vlada izbliza“ koji govori o poznatom muzičaru Vladi Divljanu.
Dušan Kojić – Koja je uvidevši da više niko ne daje ni pet para na rok i da na nikoga ne može da se osloni odlučio da sam uradi dokumentarac u sopstvenoj produkciji koji je sam montirao i režirao. Materijal za „Fank-i-lastiš Crnog Zuba“ počeo je da snima 2004, a film je završio 2009. U njemu se pojavljuju svi Kojini bitni saradnici sa kojima je radio u periodu dok je sniman materijal za ovo ostvarenje. 2009. snimljen je i odličan dokumentarac pod nazivom „Muzika na struju“ koji govori o 25 godina dugoj karijeri Momčila Bajagića – Bajage i njegovom bendu.
Dokumentarni film o Dušanu Preleviću „U redu, pobedio sam“ koji je dugo najavljivan, definitivno je ugledao svetlo dana 2010. Diplomski rad reditelja Vladimira Petrovića zanimljivo je svedočanstvo za one koji su voleli poznatog beogradskog boema Preleta. Ono što je još zanimljivije je činjenica da je reditelj vodio razgovor sa Preletom nekoliko meseci pre njegove smrti i to snimanje je trajalo samo tri dana. O njemu u filmu govore između ostalih Bogdan Tirnanić, Dragan Nikolić, Momo Kapor i Petar Božović.
Podeli na:
