Anđelo Badalamenti i Dejvid Linč

Izvor: Filmske radosti
Autor: Branko Radaković
11/04/2011 

Magični spoj muzike i filma

Muzika je jedan od najvažnijih elemenata filmske umetnosti. Događa se naravno i da film bez muzike bude kompletan ali je to retkost. Filmsko delo obično ne može bez muzičke podloge. Nekada u filmu nemamo dobar scenario ili dobre glumce, pa tu onda ni vrhunska muzika ne pomaže.

U istoriji kinematografije imamo dosta primera koji pokazuju da uz remek-dela ide i muzika koja ostaje za sva vremena. Tako recimo, imamo savršen film Serđa Leonea „Bilo jednom u Americi“ koji je podjednako ostao upamćen i po blistavim muzičkim etidama. Da bi muzika bila komponovana na pravi način za određeno ostvarenje trebalo bi i da između reditelja i kompozitora postoji neka neobična nit koja ih povezuje kao da su u istom bendu jer tako zajedničkim snagama stvaraju dela koja se pamte. Na početku svoje karijere Roman Polanski je imao svog stalnog saradnika Krištofa Komedu, čuvenog muzičara koji je komponovao muziku za njegove filmove sve do svoje smrti koja ga je iznenada zadesila 1969.

Kod nas recimo imamo dugoročnu saradnju između Kornelija Kovača i Miloša Radivojevića. Kovač je jednom prilikom izjavio da Radivojević ima šesto čulo za muziku i da tačno zna šta želi. Zbog toga i ima odlične muzičke pasaže u svojim filmovima. Reditelj je dakle, ili bi barem tako trebalo da bude, takođe neka vrsta neposrednog muzičkog kompozitora ili je možda bolje reći da bi reditelj trebao biti kompozitorov dirigent. Rediteljeve zamisli kompozitor pretvara u muzičko delo. Takva bi saradnja između reditelja i kompozitora trebala da bude kako bi sve savršeno funkcionisalo. Naravno ovo nije pravilo, ali pokazalo se da ovakva vrsta rada donosi veoma efektne rezultate.

Nekada je dovoljno da uz malo odgovarajuće muzike neka scena bude dramatičnija, užasnija, emotivnija ili recimo brutalnija, a kada bi iste te scene pogledali bez te zvučne podloge, one bi izgledale znatno siromašnije i na gledaoca ne bi ostavile ni upola onakav doživljaj koji bi mogao da oseti sa odgovarajućom podlogom, što dokazuje da bez nje nema ni pravog doživljaja. Zvučna podloga nam može ukazati i na to šte će se desiti u daljem toku određene radnje ili nam može ukazati na to o kakvom se filmu radi i šta možemo od njega da očekujemo.

U hororima obično imamo naglašenu agresivnu ili mračnu muziku. Horor često možemo prepoznati i po uvodnoj špici. Jedan od najpoznatijih primera je kultno ostvarenje „Noć veštica“. Ipak, pravila su tu da bi se kršila i to kršenje uspešan ishod ima upravo u umetnosti.

Stenli Kjubrik je u gotovo svim svojim najpoznatijim ostvarenjima koristio za muzičku podlogu dela koja su komponovali poznati majstori klasične muzike i ona je njegovim filmovima davala posebnu intelektualnu notu. To je može se reći uostalom postao i Kjubrikov zaštitni znak tj. još nešto po čemu se jedan od najvećih svetskih reditelja prepoznaje. Ono što je najzanimljivije u celoj priči je da je Kjubrik u nekim agresivnim i šokantnim scenama koristio smirujuće zvuke svetskih klasika. Dakle, spajao je naizgled nespojive stvari. Najrelevantniji primer je „Paklena pomorandža“. Takav spoj do tada je bio nezamisliv ali Kjubrik je hrabro ušao u eksperiment i pokazao još jednom da se apsurdnost u umetnosti savršeno spaja.

Mali broj poznatih svetskih reditelja može da se pohvali da zaista ume na pravi način da upotrebi muziku u svojim ostvarenjima. Svako može da nalepi određeni zvučni pasaž za neku scenu u filmu ali samo pravi majstori uklapaju muziku koja prodire duboko u priču i koja tako kod gledaoca podstiče najtananija osećanja. Većina muzičku podlogu koristi tek da popuni određene sekvence, bez mnogo unošenja emocija u sve to i zbog toga potpuni renesansni doživljaj izostaje.

Savršen spoj uspevali su da stvore, pored već navedenih, recimo još i Miloš Forman, Frensis Ford Kopola, Vim Venders i Kventin Tarantino, a po mom ličnom mišljenju jedan od reditelja koji je to najbolje umeo je Dejvid Linč.

Muziku za najznačajnija Linčova ostvarenja komponovao je Anđelo Badalamenti i saradnja između ova dva velika umetnika je posebno važna za modernu kulturu jer je jedna od najplodnijih i najkreativnijih na relaciji reditelj – kompozitor muzike za film. Ona je žačeta u vreme Linčovog rada na „Plavom somotu“ 1986. i to sasvim slučajno, kao što i nastaju mnoge značajne stvari u životu.

Naime, Linč uopšte nije planirao da Anđelo piše muziku za „Plavi somot“. Izabela Roselini koja je u filmu glumila Doroti Valens trebala je za film da nauči pesmu „Plavi somot“ ali to nije baš išlo i pored toga što je imala svoju učiteljicu.

Producent Fred Karuzo je onda predložio Linču da dovede svog prijatelja, Anđela, koji bi radio sa Izabelom ali Linč je smatrao da to neće promeniti situaciju. Ni sam Linč nije bio svestan, a nije ni mogao da zna, koliko greši. Nastavili su sa probama ali nisu se pomakli puno u radu i na Fredov ponovni predlog da dovede Anđela, Linč je pristao. Kada je Anđelo ubrzo došao, za jedno pre podne koliko je radio sa Izabelom, snimljena je traka i Linč je kada je čuo, bio je više nego oduševljen. Magija je bila rođena. Upravo tada je Linč počeo i da piše stihove za muziku i to će nastaviti i kasnije da radi. Na taj način još jednom je potvrdio svoju svestranost i veliko unutrašnje bogatsvo koje poseduje.

„Plavi somot“ je bio najpotpunije i najuspešnije ostvarenje koje je veliki reditelj do tada stvorio. Bila je to odskočna daska za građenje ogromne planetarne slave i za Badalamentija i za Linča. Do tada je Badalamenti imao kakvo-takvo iskustvo u radu na filmskoj muzici ali kao da je bio potreban susret njih dvojice da bi stvarali remek-dela koja će postati masovno prihvaćena. Linču kao da je do tada falila ta crta koju je Badalamenti posedovao. On je obojio njegove filmove pravom bojom.

I jedan i drugi su tako udruženi postali komercijalni autori ali su ostali i alternativci, što se veoma retko dešava u surovoj industriji takozvane umetničke scene. I jedan i drugi su u vreme saradnje stvorili najveća dela koja su istodobno bila i najpoznatija. Posle „Plavog somota“ nastavljaju kontinuirano da rade zajedno.

Najznačajniji projekat ova dva velikana svakako je TV serija „Tvin Piks“ (1989) zbog koje je kasnije proistekao i film „Tvin Piks: Vatro hodaj sa mnom“ (1992), a nikako ne treba izostaviti ni genijalan film „Izgubljeni autoput“ (1997) koji je upotpunjen odličnom muzikom.

U ovim ostvarenjima muzika verno prati originalnu mističnu atmosferu neuhvatljivog i tako posebnog sveta koji je Linč stvorio. Taj spoj čini jedno sasvim specifično stanje savršenog mozaika koji čine identitet i jednog i drugog umetnika, a jedan bez drugoga ne mogu, pa se možemo pitati da li je muzika proistekla zbog vizuelizacije ili se desio suprotni redosled.

Badalamentijeva muzika je ponekada neobični mistični džez, ponekada kao da služi za neki jedinstveni psihodelični ples, a često kao da služi samo za slušanje i uživanje ali nikada ne poseduje nijedan suvišan ton. Mi uz tu muziku možemo stvarati nove slike u svojoj glavi ali ona je pre svega apsolutno oživela svaki delić Linčovih scena i saživela se sa likovima, scenografijom i zapravo sa svim onim što jedno Linčovo delo čini. Ta muzika apsolutno prenosi atmosferu zadimljenih barova u kojima se skupljaju čudaci i oni koji samo naizgled žive razumno, mističnost planina i šuma u kojima će se desiti nešto strašno i neobično, stanje ljudi dok gube svoj identitet i svet koji je na korak do ludila. Sve to je Linčov svet koji je Badalamenti još više približio publici.

Ono što je posebno interesantno je da Linč i Badalamenti kroz takozvani retro sadržaj muzike i pesama uklapaju moderan stil i time dokazuju da istinske vrednosti nemaju vremensko ograničenje i da će uvek moći da se uklope u svaku novu situaciju, doba i kontekst.

Biti moderan ne znači uvek odbacivanje svega što je prošlo i rušenje svih nekadašnjih merila po svaku cenu. Njih dvojica pokazuju da je prošlost neizostavni deo sadašnjosti i budućnosti, te da od toga ne možemo pobeći, niti je to potrebno jer biti moderan vizionar znači prihvatiti i prošlost i preoblikovati je na svoj način onako kako to osećaš.

Pod terminom moderno često označavamo nešto što traje trenutno i veoma brzo pada u zaborav, a njihova dela ipak, ostaju i u budućnosti ono što su bila u trenutku kada su nastala. Dela dvojice velikana ne gube aktuelnost i kao da će ostati večno moderna.

Posebno je zanimljiva činjenica da je muzika koju stvara Badalamenti uglavnom psihodelična, a u isto vreme ista ta muzika je i neverovatno opuštajuća i prihvatljiva za mase. I pored toga što je mračna, ona ne uznemirava i nije odbojna kao što zna da bude depresivna muzika za širi auditorijum. Hermetičnost je ovog puta, što je velika retkost, postala prihvaćenija i dostupnija ali i dalje samo mali broj oseća i razume na pravi način veličinu te umetnosti.

Badalamenti je učinio Linčove filmove još neobičnijim i zahvaljujući upravo tim ostvarenjima izgradio sebe u neprikosnovenog filmskog muzičara koji je uneo dušu u atmosferu Linčovih remek-dela. I jedan i drugi pokazali su da su inspirativni za umetnike kojima je kreativnost na prvom mestu. Koliko je Badalamenti originalan u svom muzičkom izrazu, toliko je Linč jedinstven u filmskom svetu.