Izvor: Filmske radosti
Autor: Miroslav Bata Petrović
04/07/2013
Prve pokušaje da definiše prirodu filmskog medija, dakle, da ga razgraniči od drugih medija i da ustanovi njegovu supstancionalnu specifičnost, napravio je francusko-italijanski pisac Ričoto Kanudo, 1911. On je shvatao film kao „čudesni instrument novog lirizma”, ali je smatrao da se film zapravo „priključio tradicionalnim umetnostima: arhitekturi, muzici, vajarstvu, poeziji i igri”. Dalje, kaže Kanudo, film predstavlja „istovremni spoj plastičnih i ritmičkih umetnosti, nauke i umetnosti”. I od tada nastaje ideja o filmu kao sintezi šest klasičnih umetnosti, pri čemu, navodno, film preuzima likovnost od slikarstva, narativnost od književnosti, strukturu od arhitektire i skulpture, ritam od muzike i predstavljačku prirodu (glumu i pokret) od pozorišta. Tako je film, kao sintetička umetnost, dobio epitet „sedme umetnosti”.
Naravno da film ima u sebi, kao vizuelni i vremenski medij, elemente koji se nalaze i u drugim umetnostima, ali je teza o sintezi potpuno pogešna. Tačnije, još desetak narednih godina niko neće naslutiti autohtonost filma, a njegovom ontologijom se niko nije bavio sve do pojave francuskog teoretičara Andrea Bazena i njegovog čuvenog eseja “Ontologija fotografske slike” (1945.) – /„… suštinu fotografske slike – koja je osnova filma – određuje način beleženja čulne stvarnosti. Mehaničko, objektivno, nepristrasno beleženje obezbeđuje da se filmsko svedočanstvo asimptotski približava stvarnosti”/. Realističnost počiva na psihološkoj uverljivosti, čime Bazen u domenu filma razrađuje Marloovu distinkciju psihološkog i estetskog realizma.
Na ovom mestu treba skrenuti pažnju na dve stvari. Zaista, kada je film u pitanju, revolucionarna ideja je vezivanje filma za realizam slike, ali je greška što se taj realizam vezivao samo za čulnu stvarnost, socijalno i prirodno okružuje, dakle stvarnost koja se golim okom najlakše uočava, a ne i za realizam „s onu stranu golog pogleda” koji se tiče mikrosvetova, detalja koji nisu lako pristupačni golom oku, a jesu sastavni deo našeg realizma. Zatim, Bazen pod tim „realizmom” nije podrazumevao i razne (realističke) prirodne fenomene čije je sagledavanje moguće samo uz pomoć filma (munje, svetlost, podvodni svetovi), ili pak mogućnost analitičkog ubrzavanja ili usporavanja realnog vremana, što je svojstveno jedino filmskom mediju. Očigledno je da je Bazen previđao da se film može sagledavati i kao produžetak čovekovog čulnog opažanja stvarnosati.
Od Ričota Kanuda pa do danas, mnogim teoretičarima filma, filmskim umetnicima, pa i umetnicima iz drugih medija, jedno od centralnih pitanja bilo je „Šta je film?” ili „Šta je supstanca filma?” – šta ga suštinski razlikuje od drugih umetnosti i medija i čini ga autonomnim? Tako je nastala ideja o „Čistom filmu”, odnosno o oslobađanju filma od elemenata drugih umetnosti i traganju za onom „čistom supstancom”, koju samo film poseduje. U tim traganjima narativnost je bila najviše na udaru, jer je njena priroda definisana kao supstanca literature, a nje se najlakše možemo oterasiti. Mnogo je bilo teže onima koji su želeli film da oslobode likovnosti, jer je film po svojoj prirodi vizuelna umetnost, pa se svaka njegova vizuelna pojava istovremeno može sagledavati i kao likovnost. Isti je problem i sa ritmom, supstancom muzike.
Reklo bi se da je ova ideja utopistička. Ako bi se film očistio od svega što se prepoznaje i u drugim umetnostima, onda više ne bi bilo ni filma. Međutim, veoma je važno to što se u istoriji filma stalno razmišljalo o „čistom filmu” i tragalo za njim. To traganje često je bilo generator inovacija koje su pročišćavale vizuelni jezik filma i spašavale ga od preterane narativnosti, te viška primesa književnosti i pozorišta.
(Iz knjige „Čist film“,M. B. Petrovića)
Podeli na:
