Pre 6 godina ste dobili nagradu za životno delo na 57. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma. Šta za vas znači ovaj festival?
Kad sam dobio nagradu, propustio sam nešto da pomenem. Za mene je veliko zadovoljstvo bilo i ostalo prisustvovati i učestvovati na ovom festivalu, ne samo zato što je to jedan od najstarijih festivala, još iz bivše Jugoslavije, nego što ja smatram da je to moj festival. Ja sam sa njim rastao i oformljavao se, da budem malo neskroman, na njemu sam imao i prvi uspeh. Verovatno da od onda do danas ima puno autora koji su na ovom festivalu počeli, a neki su na njemu i završili karijere. Ja kažem da je to moj festival jer sam rastao sa njim, to je jedan od najbitnijih razloga.
Kad ste primali nagradu, rekli ste da je smatrate podstrekom za dalji rad.
Apsolutno, to je jedno optimistično viđenje stvari, šta će od toga da ispadne još ne znamo, ništa još nije gotovo. Ja ove godine na festival donosim dva filma, što nije loše.
Tad ste najavili da radite na filmu „Hotel sa 12 zvezdica”, koji ćemo gledati na festivalu. Zašto je trebalo više od 6 godina da ugleda svetlost dana?
Ovo što ćete videti je druga verzija filma. Prva verzija je trajala skoro 4 godine, tokom kojih je došlo do izvesnih promena. Tema filma je Evropa, istorija Evrope, jedna hronika događaja od grčke mitologije do današnjeg dana. U poslednjih nekoliko godina događaji u Evropi su se ubrzali. Do današnjeg dana bilo je velikih, iznenadnih promena koje su otišle u raznorazne željene i neželjene pravce, uglavnom neželjene, što me je navelo da ponovo uzmem film u ruke i da ga na izvestan način doradim, aktuelizujem. Inače, stara verzija još postoji.
Od kad ste ga završili, čini se da se Evropa još više promenila, hoćete li ga još dorađivati?
Taj film je ustvari večiti. Nema šanse da se završi.
Kako vidite budućnost Evrope?
Verovatno se u filmu i oseća jedna izrazito kritička nota u odnosu na Evropu i ono što se u Evropi događa, sve to dolazi iz jednog intimnog razočarenja. Stvari nisu sjajne, perspektive su vrlo mračne, ne samo zbog ovih aktuelnih događaja oko izbeglica, nego što Evropa jednostavno nije u stanju da se oformi, da se osnaži, kao da ide u nekom suprotnom pravcu, u pravcu raspadanja, što je apsurdno. To nije bila prvobitna ideja.
A kako vidite naše mesto u Evropi?
Moram da priznam da ovdašnju situaciju, pogotovo političku, dosta slabo poznajem. Ali za mene se to pitanje nikad nije postavljalo jer smo mi neprikosnoveni deo Evrope, mi smo u Evropi, niko ne može to da nam ospori. To što hoćemo da uđemo u Evropsku uniju pošto poto, to su rezultati raznih političkih situacija, koje, kao što kažem, ne razumem, tako da ne mogu da dajem ozbiljnije komentare.
Koje ste tehnike koristili u radu na ovom filmu?
Ja koristim sve što mogu, to je nešto što je postalo neka vrsta zaštitnog znaka mojih filmova, stil, mešanje raznoraznih tehnika- fotografije, video, crtež, animacija, mada to nije multimedijalni film. To nije animirani film u klasičnom smislu reči, mada nije ni igrani, ni dokumentarni, ni eksperimentalni, a istovremeno je sve to zajedno. Možda sam ja čak izašao iz nekih klasičnih filmskih viđenja stvari i na neki način se približio ili vratio medijima koji su postojali čak i pre filma, kao što su strip i foto roman. Ja ga tu negde situiram, između stripa i foto romana u pokretu. Strip ili foto roman sa jednom filmskom primesom, a to znači pokret. Vrlo ga je teško klasificirati, tako da mislim da je potrebno da se objasni gledaocima da nije u pitanju klasična animacija.
Vaš pristup je vrlo inventivan. Kako posmatrate današnje tendencije u animaciji?
Upravo sam izašao sa projekcije kratkih animiranih filmova koji pokazuju da je produkcija na ovom terenu vrlo raznolika i bogata. To može da se primeni i na nivo svetske animacije. To je rezultat savremene situacije gde je danas svakom čoveku koji ima smisla i želje da naprvi film dostupna tehnika za to, što ranije nije bio slučaj. Ranije se radilo mnogo teže, komplikovanije i skuplje. Zahvaljujući tom otvorenom pristupu tehnologiji i tehnici dostupnoj svima, mene ipak čudi da nema još više raznolikosti, pogotovo u animaciji. Animacija je još uvek skučena između one klasične i ove moderne, kompjuterske. Ali dobro, ipak tu ima raznoraznih događaja, pokušaja i eksperimenata. Mislim da se animacija mnogo više i brže razvija nego klasičan, igrani film, koji je vezan za neke druge stege.
Ove godine festival izdaje DVD Srpskog animiranog filma. Kad sagledate od njegovih početaka do danas, kako vam se čini taj naš animirani film?
Sjajno je da je upravo ovaj festival rešio da se to uradi, to je ipak nacionalna baština koja treba da se sačuva. Većina mojih filmova je nažalost izgubljena, ali sačuvane su neke kopije, izvorni materijali su ili uništeni ili izgubljeni, što nije za pohvalu. Moram da priznam da ne poznajem stvarne početke našeg animiranog filma, za mene će biti pravo otkrovenje da to vidim. U ono vreme, moje vreme da kažem, dominacija je bila u Zagrebu. Oni su imali kompletno opremljen studio, sjajne autore, sve mogućnosti finansijske, tehničke itd. Pošto je to bilo u sklopu jugoslovenske kinematografije, nije postojala potreba da se razvija drugi studio koji će da konkuriše Zagrebu. Moja pojava je počela upravo da proizvodi neželjene konkurentske odnose između Neoplante i Zagreb filma, što niko nije ni planirao ni želeo. Za mene animirani film u Srbiji počinje u vreme kad smo Nikola Majdak i ja počeli da radimo zajedno neke filmove, ali pre toga ja nisam imao nikakvog iskustva jer nije bilo mogućnosti da se ti filmovi negde vide, nikad to nije bilo u nekom programu ili na televiziji. Svi autori koji su radili u vreme kad i ja, jedina inspiracija nam je bio američki animirani film, ruski animirani film, sve što je dolazilo iz inostranstva. Tako da me vrlo zanima da vidim šta se tu događalo.
Film „Hotel sa 12 zvezdica” je na programu večeras u 23 časau velikoj sali Doma omladine.
Izvor: Filmske radosti
23/03/2016
Podeli na:
