U središtu priče filma i jeste glumica, igra je sama rediteljka Ivana Mladenović, već prepoznata u internacionalnim filmskim krugovima, a za svoj mali grad u koji se vraća takoreći je prava zvezda. Povratak kući u roditeljski dom, u staru sredinu, znači i povratak starim tugama, radostima i anksioznostima, ljubavima i nesporazumima, a sve uz pažljivo odmerenu ironijsku distancu i diskretan komički naboj.

Ono što bi gledaocima moglo da bude važno jeste da se ovaj treći celovečernji film Ivane Mladenović gleda u jednom dahu. U njemu sve izgleda vrlo spontano i deluje sugestivno, isijava neobično snažnu životnu energiju, čak i kada govori o ozbiljnim, teškim stvarima. Lokalno obojen dozom gorčine, prožet je nesvakidašnjim univerzalnim optimizmom. Time prevazilazi granice tipičnog arthaus/umetničkog, festivalskog filma, i može se očekivati da bi dobro komunicirao i s ovdašnjom širokom publikom.

Pored rediteljke u naslovnoj ulozi, glume Anca Pop, Gordana Mladenović, Luka Gramić, Miodrag Mladenović, Kosta Mladenović, Zivka Sorejević, Andrei Dinesku… Scenario za film „Ivana Grozna“ napisali su Ivana Mladenović i Adrin Šijop. U filmu sopstvene živote glume svi članovi Ivanine porodice, a tu su i njeni prijatelji i meštani rodnog mesta. U filmu su pođednako zastupljeni srpski i rumunski jezik.

Sa strahom sam ušla u film. Ljudi kažu kada radiš film o sebi i svojoj porodici, koga to može da zanima? Ali dok smo snimali, a i kada je film bio gotov shvatila sam kroz komentare saradnika da su sa puno toga imali priliku da se poistovete. Bilo da se to odnosi na motiv o životu u drugoj zemlji; povratku kući; napadima panike ili životu u malom gradu – kaže Ivana Mladenović i dodaje da baš nije sigurna kako bi najbolje predstavila svoj film.- Ako vam prepričam samo priču nije samo to, a ako govorim samo o konceptu… to možda jeste koncept film. Mislim da je jako bitno da su svi ljudi koji su umešani u radnju, glumili svoje sopstvene živote, i to u priči koju sam ja napisla o Ivani glumici koja živi i radi u Rumuniji i vraća se u svoj mali grad Kladovo kod roditelja, braće i sestara…

Iako posao scenariste nije njena prva ljubav, Ivana kaže da je u pisanju scenarija i realizaciji svog trećeg dugometražnog filma, uživala.

Jako mi se od početka dopala ideja, a kasnije i sam rad na scenariju za film. Nastao je praktično u jednom cugu. Adrin Šijop i ja pošli smo od toga da ponavljanje neke realne tragične situacije, a u osnovi to jeste bila tužna priča, može biti samo u žanru komedije. Pošto svi ljudi u filmu tu priču proživljavaju još jednom, ali sad pred kamerama, to treba da bude komedija. U svemu tome, drugi put to preživljavajući, tražili smo komičke momente. Ako je prvi put ono u stvarnom životu bilo zaista teško, ovo pred kamerom je u neku ruku za mene bilo oslobađajuće i lekovito. Adrin me je, dok smo pisali, čuvao da ne potonem u patetiku.

Nevolja, ali i sreća s ovim filmom jeste u tome što nismo imali dovoljno novca – snimanje smo počeli s pozajmljenih 17.000 evra, a ceo film je, kada se uračunaju i sve usluge, stajao oko 300.000 evra, a to je jako malo. Film je radila tehnička ekipa od 20 ljudi. Dakle, nismo snimali iz cuga, već s prekidima, jer smo u međuvremenu tražili nedostajući novac. Ispalo je dobro, jer da smo sve uradili ođednom, sigurno bih se ponovo, i još više razbolela. Ovako, bilo je to jako umarajuće, ali su mi prekidi omogućili da malo bolje vidim šta je sve tu bilo loše.

Ivana kaže da je za mnoge scene rađeno po 20 dublova. Bio je to veliki rediteljski zalogaj, ako se u obzir uzme da je istovremeno i glumila, i to odlično, još jednom dokazavši svoj talenat i ispred kamere.

Mnogo tu pomaže montaža, koja je, posle režije, moja druga ljubav. To jako volim da radim i u tome sam tek neumorna.

Ivana Mladenović rođena je u Kladovu. U Beogradu je tri godine studirala pravo i tri puta je pokušala da upiše režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Režiju je ipak diplomirala u Bukureštu na Nacionalnom univerzitetu za pozorište i film „I. L. Caragiale“ (Universitatea Nationala de Arta Teatrala de Cinematografica „I.L.Caragiale” – UNATC). Još tokom studija njeni filmovi prikazivani su na festivalima širom sveta. Svoj prvi dugometražni film počela je da radi 2009. Reč je o dokumentarcu „Isključi svetlo“ završenom 2012, kada je u aprilu premijereno prikazan na Trajbeka festivalu u Njujorku. Na Sarajevo film festivalu osvojio je „Srce Sarajeva“ za najbolji dokumentarni film, a u Rumuniji Gopo nagradu za najbolji rumunski dokumentarni film. Glavnu žensku ulogu igrala je u filmu „Inimi Cicatrizate“ (Scared heart) 2016. koji je režirao Radu Žude, istaknuti rumunski reditelj.

Ivana kaže da su studije u Bukureštu, kao i filmska klima u Rumuniji uopšte, bili veoma podsticajne i inspirativne.

Nisam nikada ni pomislila da ću studirati režiju u Rumuniji. Tri godine sam pokušavala da upišem režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Kako se to nije desilo, odlučila sam da odem u Rumuniju. Inače, veliki broj mladih iz Kladova tamo studira ekonomiju, medicinu, i to je već postalo nekako savremena tradicija. Ipak, možda je moj potez delovao malo čudno, jer niko pre mene, a da je iz Kladova, nije tamo studirao režiju.

Mislim da škola kao škola nije toliko bitna. Mnogo su važniji ljudi koje upoznate i ono što vas inspiriše u radu. Neki od poznatih savremenih rumunskih reditelja pokušavali su tamo da predaju, ali nisu uspeli. Recimo, Kristi Puju u nekom trenutku tamo je držao časove glume. Korneliu Porumboiu takođe je jedno kratko vreme predavao režiju. A Radu Žude nikada nije ni primljen u tu školu, išao je u neku privatnu. Dakle, nisam sigurna koliko je toga važnog u toj školi. Za mene je važan taj talas ljudi koji su pokušavali nešto da rade, eksperimentisali su, tragali za nečim novim, nečim svojim, mislim da je to za mene i moje bavljenje filmom bilo najinspirativnije.

Ne mogu da se setim da su nas baš tamo nešto učili teoriju, ali možda nisam bila baš najbolji student. Ono što se u toj filmskoj školi prvenstveno radi jeste da svake godine napišete po jedan scenario i snimite film. I bilo je divno što su nam davali da radimo s filmskom trakom. Bukvalno, sve smo „merili“ filmskom trakom. Na prvoj godini radili smo na šesnaestici, na drugoj smo film snimali digitalnom kamerom, a na trećoj tridesetpeticom – blek end vajt. Na četvrtoj godini se radi na šesnaestici u boji, a na masteru dolazi na red tridesetpetica u koloru. Puno smo razmišljali i dovijali se s tim filmskim trakama, pozajmljivali smo pare da kupimo nedostajuće nam filmske rolne. Objašnjavali smo roditeljima zašto nam nikad nije dovoljno filmske trake koju smo dobijali u školi i zašto i oni moraju da pozajmljuju pare da trake dokupljujemo.

Prvi Ivanin film, dugometražni dokumentarac „Lumea in patratele“ (Isključi svetlo) govori o tri mladića od 19-20 godina koji po izlasku i maloletničkog zatvora nastavljaju svoje živote – neko sasvim drugačiji od pređašnjeg, neko opet kreće starim putem. Nastao je tako što ju je reditelj Florin Šerban upoznao s radom u glumačkoj radionici za osuđenike u maloletničkom zatvoru. Šerban je tu sa grupom maloletnika i snimio film „Want to to Whistle, I Whistle“ (2010) i osvojio Srebrnog medveda – Veliku nagradu žirija, i nagradu Alfred Bauer za inovacije na filmu 2010. na Berlinskom filmskom festivalu.

Šerban je za svoj film izabrao te momke koji su se posle toga pojavili i kod mene u filmu. Pozvao me je u taj maloletnički zatvor i to je promenilo sve. Videla sam kako je radio s njima, koliko je poštovanja imao prema svojim “glumcima”, i sve je to na mene jako uticalo.

Njeno drugo ostvarenje je igrani film „Soldati. Poveste di Feranteri“ (Vojnici. Priča iz Ferentarija), nastao u rumunsko-srpsko-belgijskoj koprodukciji. Scenario je napisan po bestseleru Adija Šjopa. U filmu se radi o mladom antropologu koji se u doktorskim studijama bavi rumunskim manelama, vrstom orijentalne muzike koja uglavnom dolazi iz romske zajednice. To je muzika koja se neki način izbegava i nigde se ne pušta. Glavni lik je Adi, koji se doseljava u rumunski romski geto da uradi istraživanje o njihovoj, muzici ali i ljudima koji je slušaju. Tu upoznaje bivšeg zatvorenika Berta s kojim počinje vezu i cela je priča o tome da li je u pitanju ljubav ili su pare najvažnije.

Specijalno priznanje u Lokarnu

Rumunsko-srpski film „Ivana Grozna“ („Ivana cea Groaznica“) osvojio je specijalno priznanje žirija na 72. Filmskom festivalu u Lokarnu. Film je imao svetsku premijeru u zvaničnoj selekciji „Concorso Cineasti del presente“, a nagradu prati i novčani iznos od 25.000 evra, namenjen za promociju filma u Francuskoj. Nedavno je prikazan u Novom Sadu, na zatvorenoj projekciji, kao studija slučaja u okviru jedne od sesija CIRCLE Women Doc Accelerator, međunarodne platforme i programa za razvoj dokumentarnog filma, namenjenog rediteljkama i producentkinjama.

Scenario za film„Vojnici, Priča iz Ferentarija“ napisala sam zajedno s Adijem, i u njemu on igra i glavnu ulogu. Producentkinja filma je Ada Solomon koja je producirala film „Ivana Grozna“ – kaže Ivana Mladenović.

Inače, Ada Solomon je jedna od vodećih rumunskih filmskih producenata. Producirala je „Aferim“ (Srebrni medved u Berlinu, 2015) u režiji Radu Žude. Producirala je i sve ostale njegove filmove, kao i film Kalina Peter Necera koji je dobio Zlatnog medveda u Berlinu za film „Pozicija deteta“ (2013). Ona je producentkinja i brojnih dokumentaraca. U Rumuniji su uglavnom reditelji i producenti svojih filmova, dok se Ada skoncentrisala samo na produkciju.

Autor: V. Crnjanski
Foto: B. Tutorov

Izvor: Tanjug