„Humor je češka tradicija. Česi se ne znaju boriti ni tući, pa taj manjak nadoknađuju humorom. Ja sam humor nasledio od svojih roditelja, koji su oboje bili vrlo duhoviti, ali na vrlo različit način. Naime, majku je uzrujavalo ono čemu se otac smejao, a otac nije shvatao majčin smisao za humor. Imao sam sreće što sam imao takve roditelje…
… Dobra komedija bi uvek trebalo da priča o ozbiljnim stvarima. Ako pokušavate da pričate o takvim stvarima na ozbiljan način, ispašćete smešni. To je rasprostranjeni kontrast: ako želite da usmerite nečiju pažnju na stvari koje su crne, morate ih staviti na belu pozadinu…
… Čovek mora da ima snage da u svemu pronađe humor, iako se čini da to baš nije uvek moguće. Ipak, kad malo bolje pogledate, od svih živih vrsta na planeti smešni su jedino ljudi. Uveren sam da nas je Bog stvorio kako bi, iako sve zna, i dalje mogao nečemu da se čudi…”
Ništa kao njegovo veličanstvo HUMOR ne može da izrazi svu lepotu, jedinstvenost i vedrinu ljudskog duha, svu njegovu prefinjenost i suptilnost kojom zadire između redova dosadnog i suvoparnog smisla i logike ovog našeg, prolaznog ovozemaljskog života, prepunog činjenica i tzv. koristi…
Kada je u pitanju sedma umetnost, uvek se rado setim nekih od klasika humora – neponovljivog i provokativnog španskog nadrealiste Luisa Bunjuela i njegovog kultnog filma „Fantom slobode“ ili pak unezverenog lika Vudija Alena i njegovih ironičnih, satiričnih i uvrnutih klasika – „Menhetn“, „Ljubav i smrt“, „Banane“, „Hana i njene sestre“. Jedan od onih magova uz čije sam filmove odrastao, zaštićen pod staklenim zvonom bivše komunističke zemlje (čitajući opušten „Alan Fordove“ i gledajući urnebesni „The Muppet show“) bio je kultni češki filmski reditelj Jirži Mencl (rođen 23. februara 1938.), jedan od klasika češkog humora i nosilaca buntovnog češkog Novog talasa (šezdesetih godina 20. veka). Taj Novi talas (uobličen duhom češkog humora) na tragikomičan je način prikazivao slike uzaludnosti i promašenosti provincije u čoveku ili čoveka u duhovnoj provinciji, iskazujući stav da beznačajne svakodnevne situacije presudnije određuju ljudski život nego retki, ,,veliki“ i dramatični događaji i trenuci. Suptilnim, ironičnim i subverzivnim humorom on se suprotstavio uzaludnoj, nehumanoj, rigidnoj i licemernoj ideologiji i demagogiji Čehoslovačke varijante komunizma. Bio je to čudesan vid humora koji razjeda moć silnika, svodeći sve i svakoga na njegovu pravu meru – neka vrsta čistog, izvornog humanizma. Mencelovi suptilni, ironični tonovi i nota „(z)bunjuelovsko – woodyallenovskog“ apsurda bili su „lek za rane“ sveta zatrovanog i zabludelog boljševičkom bezbožničkom ideologijom za mase.
„…Kultura se kapitalizuje. Kultura je danas zavisna od novca, ima je sve manje i kvalitet joj je sve niži, ali mislim da je to opšti trend u svetu. Česima su postale zanimljive neke druge stvari (a ne knjige) kao što su sapunice i film ,, Emmanuelle“. Disidentska književnost bila je ranije zanimljiva zato što je bila zabranjena. Sad više nije zabranjena i prestala je biti atraktivna. Česi su shvatili da se može jako dobro zaraditi na ljudskoj gluposti: što je neki kulturni proizvod gluplji, to se bolje prodaje. Mene se to ne tiče. Ali ispričaću vam jednu anegdotu koju sam doživeo početkom devedesetih u Pragu. Bila je premijera mog filma „Ševe na žici“, koji je dvadeset godina bio u bunkeru. Pre ulaska u bioskop zaustavili su me novinari sa češke televizije i upitali me šta mislim o cenzuri, te da li postoji u Češkoj i nakon pada komunističkog režima. Setio sam se svojih poseta Parizu kada sam bio šokiran videvši kakav se šund prodaje u pariskim knjižarama i gleda u bioskopima. Odgovorio sam im da je cenzura u komunizmu imala i svoje pozitivne strane, a nakon toga su me u novinama svi napali etiketirajući me nazadnjakom koji zagovara cenzuru. Sada nakon dvadeset godina shvatili su o čemu sam tada govorio.”
Jirži Mencl je završio prestižnu filmsku akademiju – FAMU, u Pragu, 1962. godine i zajedno sa čuvenim režiserom Milošem Formanom (pre svih) postao jedan od predvodnika Novog talasa tadašnje Čehoslovačke kinematografije. A onda, kada su njegovi „Strogo kontrolisani vozovi“ i „Ševe na žici“ (tokom druge polovine šezdesetih) protutnjali kroz duhovni ili duhoviti svet tadašnje Čehoslovačke, obasjavši svetlošću ironičnog i vrckastog humora dotadašnji ideološki mrak, svet je napokon progledao i shvatio svu lepotu i snagu humora Jiržija Mencla – budućeg klasika češke i svetske kinematografije, shvatio snagu umetničke žaoke jednog od vanvremenskih klasika češkog humora.
„…Dobar film je tamo gde je režiser nevidljiv. Danas je prisutna jedna umetnička arogancija po kojoj je dobar samo onaj film koji niko ne razume. S druge strane, komercijalni filmovi često vređaju inteligenciju publike. Ne volim ni jedan od ta dva ekstrema. Dobri filmovi su kao i ljudi. Postoje ljudi koji su nepotrebni, zatim ljudi koji su dobri i zanimljivi, i na kraju ljudi koji prave od sebe ono što nisu. Ja volim ovu sredinu. Volim Vudija Alena. On me zabavlja. Ima ironičan odnos prema stvarima. Oduševljava me. Moji filmovi su komedije. Ozbiljne stvari su mi dosadne i mislim da su pre svega pretenciozne. O ozbiljnim stvarima se mora govoriti s humorom. Isto što ne volim ljude bez humora, tako ne volim ni ozbiljne stvari bez humora.”
Filmovi sa kojima je tokom druge polovine šezdesetih godina 20. veka napravio pravu „malu revoluciju” (na neki način uvod u čuveno „otporno“ Praško proleće, pre svega duhovni uvod u njega), postavši jedan od klučnih ljudi češkog Novog talasa i klasik čuvenog češkog humora, bili su legendarni „Strogo kontrolisani vozovi“(1966.) i „Ševe na žici“(1969.).
STROGO KONTROLISANI VOZOVI“ (1966.)
Na tragu satiričnog humora „Dobrog vojnika Švejka“ Jaroslava Hašeka, mladi češki reditelj Jirži Mencl odlučuje da ekranizuje genijalni roman briljantnog češkog pisca i boema (disidenta) Bohumila Hrabala – „Strogo kontrolisani vozovi“, njegov britki, ironični napad na ideološki dogmatizam jednog društva u haosu Drugog svetskog rata, napad na birokratsku glupost i okoštalost, kao i napad na moralne ,,vrednosti“ tj. licemerje jednog društva u rasulu. Mencelov humoristički pogled ostvaren je kroz jednostavnu životnu priču o mladiću Milošu Hrmi, njegovom odrastanju, sazrevanju, zaposlenju i prvim seksualnim iskustvima unutar jedne provincijske železničke stanice (strateški „značajne“ za strane u sukobu). Pored simpatičnog, naivnog i urnebesno konfuznog Hrme (koji kreće u život očevim stopama i počinje da radi na železnici), kroz film defiluje masa fantastičnih likova – parodičnih i tragikomičnih predstavnika jednog zaparloženog društva i provincijske svesti: od dispečera Hubičke do mlade i izazovne telegrafistkinje Zdeničke („junakinje“ legendarne erotične i humoristične scene sa pečatiranjem njene zadnjice i butina službenim pečatom železnice, tokom noćne smene na idiličnoj i učmaloj stanici) i „alanfordovskih“ članova Otpora koji se na tragikomičan način suprotstavljaju organizovanoj nemačkoj sili „kluzoovskim“ diverzantskim akcijama.
Izuzetno maštovito, prefinjeno, nepretenciozno i urnebesno ironično filmsko ostvarenje Jiržija Mencla (kao debitanta) i češkog Novog talasa, izvrstan spoj jedne sjajne literature – humoriste Hrabala (čija će dela uglavnom ekranizovati i dodatno popularizovati upravo Mencl) i fantastičnog izdanka Praške filmske škole – jednog pokreta zaodenutog u ruho silne energičnosti, kreativnosti, vanrednog smisla za humor i kritičkog osvrta na društvo zatrovano ideologijom komunizma, a potom i vojnom intervencijom glavnih ideologa – SSSR-a. Na neki način bio je to uvod u legendarno Praško proleće 1968. godine, bio je to nezaustavljivi duh slobode, oslobođen kroz krik humora jednog jedinstvenog naroda, otpornog na demagogiju i pritiske nakaradnog režima, zasnovanog na lažima, sili i licemerju…
„ŠEVE NA ŽICI“ (1969.)
Snimljen 1969. godine, na jednom od poslednjih talasa slobode u tadašnjoj (sovjetskim tenkovima pregažnoj) Čehoslovačkoj, a potom zabranjen od strane uzdrmanih komunističkih vlasti i smešten u bunker sve do konačnog oslobođenja zemlje („plišanom“ revolucijom 1989. godine). Film je prvi put zvanično prikazan 1990. godine na Berlinskom filmskom festivalu, gde osvaja prestižnu nagradu – Zlatnog medveda.
Zasnovan na romanu Bohumila Hrabala, film na krajnje humorističan i satiričan način (britkim češkim humorom punim apsurda i ironije) progovara smelo o ljudima koje je svemoćni komunistički režim proglasio ,,subverzivnim i nazadnim buržoaskim elementima“ i primorao ih da rade na otpadu u svrhu prevaspitavanja. „Lečenje“ u svrhu prevaspitavanja osumnjičenih, buržoaskih elemenata prikazano je kroz tragične i apsurdne sudbine jednog profesora, saksofoniste i niza drugih „subverzivnih“ likova, kroz svojevrsnu „rehabilitaciju“ na „otpadu“ društva koje stremi ka idiličnoj i svetloj budućnosti…
Od „Strogo kontrolisanih vozova“ (1966.) preko „Hirovitog leta“(1968.), „Ševa na žici“(1969.), „Striženo-košeno“(1980.), „Selo moje malo“(1985.), do ništa manje genijalnih „Doživljaja dobrog vojnika Čonkina“(1993.) i „Služio sam Engleskog kralja“( 2006.), proteže se jedna briljantna, crnohumorno-satirična odiseja velikog filmskog stvaraoca Jiržija Mencla i jednog kreativnog i duhovitog – češkog filmskog talasa koji još uvek snažno zapljuskuje obale svetske kinematografije i donosi joj svežinu slobode i osmeha neuništivog duha humora i čiste radosti življenja.
Ali „ako pokušate da pričate o takvim stvarima na ozbiljan način, ispašćete smešni“, kako je to lepo definisao besmrtni klasik češkog humora i filma – neponovljivi Jirži Mencl.
Autor: Dragan Uzelac
Podeli na:
