Muzej Sergeja Paradžanova

Izvor: Filmske radosti | Novosti
09/03/2013

Danas je u muzeju „zgusnuto” i izloženo sve što predstavlja esenciju Parandžanove poetike, životne filozofije i jedne sasvim lične priče

Jedna od najlepših znamenitosti drevnog grada Jerevana, u dugoj jermenskoj civilizaciji nosi „svež” datum: 1988. godine osnovan je (a tri godine kasnije otvoren) Muzej Sergeja Paradžanova. Veliki maštar i umetnik, genijalni reditelj bez čijeg dara i rada je nazamisliva istorija svetske kinematografije, Sergej Josifovič Paradžanov – nije dočekao otvaranje. Ali danas je tu „zgusnuto” i izloženo sve što predstavlja esenciju njegove poetike, životne filozofije i jedne sasvim lične priče…

Paradžanov, Jermenin poreklom, rođen je u Gruziji 1924. godine. Otac mu je bio antikvar, pa je dodir s prošlošću i tradicijom u ranom detinjstvu ostavio dubok trag i dobrim delom odredio životni put ovog raskošnog umetnika osobenog izraza, čije bi se delo moglo nazvati – čistom poezijom. Jer, sastavljeno je „od ćutanja i nepokretnosti iza koje se nalazi nepregledan i bezgraničan prostor simbola, alegorija i metafora”, a svaki kadar zagonetka i to sa više značenja. U svemu neprilagođen, savremenik jednog tvrdog komunističkog sistema i okruženja, samim tim sumnjiv i neshvaćen, Parardžanov je petnaest godina proveo u izolaciji i gotovo pet u zatvoru. Iako osujećen u stvaranju filmova, njegova bezgranična mašta nije mogla da čeka slobodu. Tako je nastajao čarobni mozaik ličnih sećanja i umetničkih poruka, danas dostupan posetiocima u Muzeju s njegovim imenom.

Tvorac antologijskih filmova („Senke zaboravljenih predaka”, „Boja nara”, „Legenda o suramskoj tvrđavi”) od ranog detinjstva je bio inspirisan gruzijskim, jermenskim, ukrajinskim i azerbejdžanskim bajkama, legendama i običajima. Kao mladić svirao je violinu, potom pohađao koreografsku školu, a onda i Muzički konzervatorijum u Tbilisiju. Posle završetka Drugog svetskog rata upisao je režiju na moskovskom Institutu za film i diplomirao s kratkim filmom „Moldavska priča”. Na poziv Aleksandra Dovženka otišao je da stvara u Ukrajini, radeći takođe, u tom periodu dokumentarne i kratke igrane filmove. Tada je nastalo njegovo čuveno ostvarenje „Senke zaboravljenih predaka” (1964), koje je dobilo 16 nagrada na međunarodnim festivalima i lansiralo njegovog tvorca u orbitu svetske kinematografije. Ovaj film doneo mu je slavu, ali i podozrivost sovjetskih vlasti, pa je njegov sledeći film („Kijevske freske”) odbačen već na početku snimanja. „Boja nara” (1968) je trasirala njegov hod po mukama: film o životu monaha-umetnika optužen je za „buržoasku dekadenciju, estetski hermatizam, nacionalizam, amoralnost i asocijalnost, pa i delimični homoseksualizam”. Potom je Paradžanov bio prinuđen na „stvaralačku apstinenciju” sve do 1984. godine, kada je počeo snimanje filma „Legenda o suramskoj tvrđavi”. U međuvremenu, bio je u zatvoru i u totalnoj izolaciji uradio kolaž „Đokonda u suzama” – koji izražava Đokondinu žalost ako reditelj umre na robiji…

Uradio je i više od 800 likovnih dela, a izrada lutaka je postala njegova pasija. Osamdesetih godina nastao je i kratki igrani film „Arabeske”, poslednje dugometražno ostvarenje završeno je 1988. godine: filmovana ljubavna bajka „Ašik Kerib”. Paradžanov je umro u svojoj postojbini, Jerevanu, 1990. godine. Njegov scenario za film „The Confession” okončao je Mihail Vardanov, koji je potom snimio i dokumentarni biografski film „Paradžanov – poslednje proleće”.

Tokom svog života, Paradžanov je snimio malo filmova: četiri dugometražna igrana i deset kratkometražnih i dokumentarnih. Ali ono što je iza njega ostalo – dovoljno je da obeleži celu jednu epohu.

„Paradoks Paradžanova je da tokom petnaest godina nije snimio nijedan film, mada je za to vreme imao ideje za dvadesetak scenarija. Zbog toga je radio nešto drugo, a to je upravo ovo što je danas izloženo u njegovom muzeju”, kaže direktor Muzeja, umetnički fotograf i veliki rediteljev prijatelj Zaven Sarkisjan.

„Stvarao je kolaže, govoreći da su oni njegovi zgusnuti filmovi. Krajem života dobio je i svoj muzej, mogućnost da stvara. Nažalost, umro je od raka u 66. godini. Pred smrt je govorio: „Moj život liči na ’Travijatu’”. Kad Alfred odlazi, a Violeta umire…”

Među radovima izloženim u Muzeju je i jedan posvećen njegovoj prvoj ljubavi, Tatarki iz Moldavije. Devojka Nigar bila je prodavačica u robnoj kući. Živeli su skupa samo dve nedelje, a onda su je njena braća (koja nikako nisu mogla da prihvate ovu vezu) bacila pod voz… Kasnije se u Kijevu zaljubio u sedamnaestogodišnju devojku Svetlanu. Imao je tada 31 godinu. Na fotografiji iz tog doba, „dodao” je i sopstvenu (ali iz vremena kada je imao njene godine) uz Svetlaninu sliku. Dobili su sina, kojem je iz zatvora poslao kolaž s pramenom dečakove kose kao poklon.

U Muzeju je „ispisana” i lična, porodična istorija velikog umetnika. Tako je jedan kolaž inspirisan majčinim ljubomorom: posle muževljeve smrti našla je ljubavna pisma upućena drugoj ženi i iscepala ih u trenutku ogorčenja.

„U Jerevanu je snimio svoj najbolji film „Boja nara”. Mnogi ga nisu razumeli, jer je i on napravljen po principu mozaika. Cenzura ga je sasekla. Bio je čovek apsolutne slobode, što je u SSSR-u bilo više nego rizično. Zato je i prisluškivan. Kada je sedamdesetih godina u Minsku govorio u jednoj slušaonici o „Boji nara”, izveštaj je stigao do CK i Andropova. Saslušavan je pola godine, „prikačeno” mu da je trgovao antikvitetima, da je amoralan (našli su mu u stvarima hemijsku olovku s golom ženom), pa čak je optužen i za homoseksualizam. S festivala u Kanu svi reditelji su uputili protestno pismo u CK, pokušavajući da mu pomognu. Otišao je u zatvor, a pomogla mu je sestra Ljilje Brik: njen muž, francuski pisac, trebalo je da u to vreme dobije književnu nagradu u SSSR, ali je svoj dolazak uslovio oslobađanjem Paradžanova. Veliki umetnik potom je „otpremljen” u kućni pritvor i Tbilisi”, kaže Sarkisjan.

Koliko je, i pored svih progona i pogroma, bio neukrotiv svedoči i sledeća epizoda: početkom osamdesetih u moskovskom Pozorištu na Taganjk Ljubimov je postavljao jednu predstavu. Priređen je prijem kome je prisustvovao i Paradžanov. Rekao je nešto „viška”, a izveštaj je stigao tamo gde treba. Priveden je i dat mu je „transcript” s dve inkriminisane rečenice, uz zahtev da ih precrta. Paradžanov je precrtao ceo tekst i – ostavio samo te dve rečenice.

„Pred kraj života dobio je sve, ali više nije bio u stanju da živi”, setno dodaje Sarkisjan. „Odvojeno je 40.000 rubalja za otkup njegovih radova koje danas vidite i u Muzeju. Nažalost, bolest je već uzela maha. Nije dočekao otvaranje…”