O pristupu filmu Branka Radakovića

Izvor: Filmske radosti
Autor: Stefan Simić
09/12/2015 - 21:00

Branko RadakovicSve sam ubeđeniji da je stil Branka Radakovića i pristup režiji budućnost filma. On stvara potpuno van institucija, bez finansijske podrške. Sve što ima je kamera (koju poslednjih godina pozajmljuje) i iskustvo koje je stekao bukvalno samouk proučavajući rad drugih, i kroz vlastiti rad, stvarajući svoj stil.

Masovna pojava sve kvalitetnijih i dostupnijih kamera stvoriće i masovnu pojavu filmova. Daleko od toga da će svi biti na nivou Brankovih, ali će se u njima osećati ono što je Branko radio i radi. A to je nekonvencionalnost, potpuna sloboda, rasterećenost od ustaljenih filmskih izraza, i mogućnost da progovori o svemu kao čovek sa margine.

Pitanje je da li je demokratizacija filma nesreća što može „svako” da ga snima, ili prednost. Kada je Branko u pitanju, to je apsolutna sreća.

On je jedan od pionira. Zadivljujuća je njegova istrajnost da pored svih teškoća ređa ideju za idejom i potpuno van umetničkih klanova ređa projekat za projektom.

On je u tom smislu avangarda. On je ono što će kroz deceniju ili dve, u smislu samoprodukcije, biti učestala pojava kako kod nas, tako i u svetu. Kada kažem samoprodukcija, ne mislim samo na privatno finansiranje filmova već na totalni individualizam u kome čovek uzima kameru, snima, režira, glumi, montira, pravi muziku, piše scenario, i, u krajnjem, sam i plasira taj film.

Zar to nije pojava novog doba?

Branko se nije priklonio opštem utisku da je sve propalo i da ništa ne može da se uradi, da filmove snimaju samo oni koji imaju sredstva. Ne. On priča svoju priču i snima svoj film. Film je njegova scena, i u filmu se igra. Snima ljude iz svoje bliže i dalje okoline, i mjegovi pojedini kadrovi, scene, mogu da se mere sa vrhunskim filmskim ostvarenjima.

Prepoznaje se i uticaj Beketa, Kamija, Joneskog. Taj apsurdni momenat, na trenutke potpuno besmislen, a ujedno i lucidan zbog svoje samosvojnosti. Oseća se Kusturičina satiričnost i sposobnost da pomoću metafore i marginalaca predstavi suštinu života. Oseća se i Tom Gotovac, prefinjeni osećaj za performans, i njegova jaka pojava na filmu. Branko je sve to sublimirao, i uspeva, bukvalno od svega, da napravi film. Ono što je za nekoga običan snimak, za Branka je to scena filma.

Postavlja se pitanje kako je njemu uspelo da u relativno malo godina koliko ima uspelo sve to da snimi bez ikakvih sredstava? O kakvom se to entuzijasti i fanatiku radi?

On je definitivno jedan od najvećih zaljubljenika u umetnost na ovim prostorima, svestrano umetnički obrazovan. Oprobao se u muzici, slikarstvu, filmu. I ne samo oprobao već se intenzivno bavio i bavi time.

Živi u omalenom Vojvođanskom mestu Bač, predaje likovno u osnovnoj školi i pred njime je tek umetnički zenit.

Šta će Branko još da nam ispriča, pitanje je. Ono što mene najviše inspiriše kod njega, to je neposustajanja i sposobnost da uprkos svemu, i svima, stvara svoje.

Po principu - pričajte vi šta hoćete, ja stvaram.

Mislite vi šta hoćete, ja snimam.

Taj stav ga je doveo do toga da iza sebe već ima podužu listu igranih i dokumentarnih filmova, muzičkih spotova… Ne mogu da sudim o umetničkom kvalitetu svih tih ostvarenja, ali mogu da kažem da su to autentični zapisi o jednom vremenu i društvu, vrlo dosetljivi, slikovito smišljeni i uklopljeni. Tamo gde bi drugi odustali zbog nedostataka podrške, ili sredstava, Branko je nastavljao.

U krajnjem, film je kolektivna umetnost, timski rad. Branko to negira. Branko je film. Film to sam ja.

Snima ljude iz naroda, ali ih ne koristi kao dekor. Ne. Oni kod Radakovića igraju glavne uloge. Kod njega svako može da igra u filmu. Njega ne opterećuje to što ne znaju da glume. Ni ne moraju. Samo neka budu to što jesu, i njemu je to dovoljno.

Branka zanima margina. Ono što svi vide ali zaobilaze, i zato se u njegovom filmu nazire ono što konvencionalni filmovi najčešće ne mogu da pruže. A to je nadiranje realnosti više nego bilo gde drugde. Pojedini Brankovi filmovi nisu režirani već su se stvarno desili, i on ih je zabeležio u trenutku. Bez statista i scenografije. Sve što je bilo potrebno, to je kamera i sluh za kadar i trenutak.

Zato je Branko veliki. Zato što je objedinio toliko toga u jednom na svoj, apsolutno, autentičan i do sada, bar kod nas, i bar za mene, retko gde vidljiv način.

Sama njegova pojava na filmu je na momente groteskna, na momente sugestivna, ali koju god situaciju da predstavlja ona je nešto drugo, nešto novo, nešto drugačije, i defitivno u njegovom umetničkom izrazu vidim budućnost rediteljstva.

Gde su reditelji, ne institucionalno školovani pojedinci, već ljudi iz naroda koji skupljajući „fore” sa svih strana snimaju za isti taj narod, i žive u istom tom narodu, van političkih projekata i velikih priča priklanjanja ovima, ili onima.

To je Branko. Možda ne najveći. Možda ne najbolji. Ali jedinstven i drugačiji.

I na kraju, da umem da snimam, snimao bih kao on, i mislim da to na najbolji način prikazuje moj odnos prema njegovom filmskom stvaralaštvu.

Zircon - This is a contributing Drupal Theme
Design by WeebPal.