Izvor: Filmske radosti | Blic
08/05/2012
Sudeći po filmskim sajtovima na nekadašnjem YU prostoru, u samom vrhu popularnosti su kultni filmovi „Ko to tamo peva” i „Maratonci trče počasni krug” rađeni po scenariju Duška Kovačevića a u režiji Slobodana Šijana, koji kaže da je uzbudljivo to što „ljudi još pronalaze nešto u onome što je rađeno pre toliko godina”.
Ima nade za domaću kinematografiju
Iako su po pravilu elektronskoj komunikaciji, poseti sajtovima i glasanju na njima skloni pretežno pripadnici mlađe generacije, ipak su u vrhu popularnosti vaši filmovi „Ko to tamo peva” i „Maratonci trče počasni krug”, rađeni možda u vreme najranijeg detinjstva ili čak i pre rođenja posetilaca sajtova. Kako gledate na tu činjenicu?
Mislim da je nekome ko je odrastao gledajući moje filmove prilično teško da o njima kasnije donese objektivan kritički sud, tako da mi je, na neki način, sigurniji reper to što ti filmovi još uvek izazivaju zanimanje u inostranstvu, pa sam prošle godine s njima putovao u Francusku i SAD.
Kako danas razmišljate o tim filmovima, o vremenu kada ste ih radili, načinu na koji ste ih radili…?
Bio je to dobar period za domaću kinematografiju. Reditelj je imao punu autorsku kontrolu nad projektima, a producent se nije mešao u njegov rad. Bioskopsko tržište je bilo veliko i naši filmovi su korespondirali sa publikom. Na listama gledanosti prvo su stajala dva-tri domaća filma, pa onda, recimo, Spilberg i Lukas. Mislim da je upravo tada stvorena verna bioskopska publika.
Sećanja na snimanja? Za pretpostaviti je da je bilo zanimljivih događaja?
Radilo se mnogo brže nego danas, ali i mnogo intenzivnije, a kada su u pitanju radni sati, i mnogo duže! Recimo „Ko to tamo peva“ je snimljen za 21 dan, a „Maratonci…“ za 27 dana, što mi danas izgleda neverovatno. „Maratonci“ bi verovatno danas uzeli osam nedelja snimanja. Sećam se da smo i na jednom i na drugom snimanju imali dane kada smo snimali 24 sata bez prekida. To je obično bio onaj dan pred nedeljni odmor.
Kako vidite kinematografiju danas, u Srbiji i van nje?
Mislim da se srpska kinematografija nalazi u prilično dobrom stanju, uprkos svemu!
Mislim da je „Parada“ Srđana Dragojevića dokazala da regionalno tržište još i te kako postoji, a to je veoma značajno, jer će ohrabriti autore i producente da o tom tržištu ozbiljnije razmišljaju.
Novi filmovi mladih autora, poput Mladena Đorđevića, Ležajića i Maje Miloš, otvorili su potpuno nove tematske i estetske prostore u srpskoj kinematografiji.
Šta je trenutno aktelno u vašoj karijeri?
Protekle godine, film o slikaru Kosti Bunuševcu prikazan mi je u Njujorku u programu jugoslovenskog psihodeličnog filma i taj program je ugledni časopis „Vilidž vojs“ stavio na listu deset najboljih art događaja u Njujorku za 2011, a pre dve nedelje, opet u Njujorku, moj eksperimentalni film „Ručni radovi“, iz 1971, prikazan je u legendarnom bioskopu andergraund filma „Antolodži“.
A planovi?
Što se budućih filmskih projekata tiče, svakako su najzanimljiviji „Diskopatija“ prema novijoj prozi Svetislava Basare i „Skrivena kamera“ prema romanu Zorana Živkovića. Ubeđen sam da ću za neki od ovih projekata obezbediti finansijsku podršku u Srbiji i nekoj od zemalja regiona.
Podeli na:
