Izvor: Filmske radosti
Autor: Radiša Cvetković
„Klip”, Maja Miloš (2012)
Scenario: Maja Miloš
Direktor fotografije Vladimir Simić,
Montažer Stevan Filipović
Uloge: Isidora Simijonović, Vukašin Jasnić, Sanja Mikitišin, Jovo Maksić, Monja Savić
Trajanje: 100 minuta
Da i na periferiji Beograda ima „Crvenih brda” gde se skiva samodopadljiva mladost želeći da afirmiše svoje mogućnosti i želje, pokazalo se u naturalističkoj drami „Klip”, Maje Miloš. Ovo je prvi igrani celovečernji film mlade autorke koji se za sada, po reakcijama kritike i publike, probija kao dostojan pokazatelj da u srpskoj kinematografiji ženska filmska vizija predstavlja možda odlučujući prekretnički impuls. Taj iskorak najbolje pokazuje dosadašnja istorija sedme umetnosti, gde su žene reditelji zapravo retko kada imale prilike i snage da se upuste u stvaranje filma. Među njima je jako malo (debitantskih) naslova koji se pamte, a uz malo truda, na žalost, dolazimo do brojke od svega par snažnih ostvarenja koja su se duže pamtila.
Sa takvim običajima dosadašnje filmske prakse, prelazim na samu srž filma „Klip”. Nagrade sa eminentnog festivala u Roterdamu najavile su pre par meseci nešto o čemu će se tek galamiti. Možda zbog nekalkulišućeg prikaza one realnosti koju smo odspavali i izmaštali kao tuđu i nestvarnu, a čije delove tkiva beleže na mobilnim telefonima neki novi klinci, autori klipova i protagonisti „Klipa”. Tako ogoljen prikaz adolescenata se retko viđa! Vešto i smelo vodeći glavnu junakinju kroz niz problematičnih suočavanja sa neuhvatljivom okolinom, mlada rediteljka demonstrira ako ne preveliku inovaciju na estetsko-umetničkom planu, mada se i tu možemo sporiti, a ono sigurno nadahunće, (skoro) nepostojeće u falusoidnoj srpskoj kinematografiji.
Ključna tačka u postupuku građenja lika Jasmine (gl. junakinja – pojavljuje u skoro svakoj sceni) svakako je sveprožimajući karakter tih vizuelnih mini-predstava koji se u mesmerizovanim međuljudskim odnosima čini kao anestetički regulativ koji olakšava dramu života. Maja Miloš je savršeno uspela da detektuje i reflektuje savremeno društevno stanje koje se među mladim ljudima (ali ne samo među tom populacijom i ne samo u Srbiji!), u preskocima od ivice depresije do pubertetske euforije fraktalno razliva u nerešivu zagonetku. Nova dimezija tog konteksta u filmu se razvija ljubavnim motivima gde se prizivaju najdragoceniji momenti (svačije) mladosti, što determiniše poseban tretman ove drame. Zbog tih okolnosti je važno naglasiti da razmenjivanjem emocija junaka na turbo-rts-folk podlozi, Maja nije dopuštala (moralizatorsko) uplitanje u egziscencijalistička osuđivanja koja su često konstutivni deo mnogih sličih pokušaja, već se empatički dopustila protok energije koju je kreirala.
Neću se navući opet na tanak led i analizirati filozofski, sociološki ili ideološki junake i ideju dela. Iako je ovo rad plodan za takvu analizu, to ne treba da bude obrazac njegovog tumačenja. Sveobuhvatnost koja u sebi sadrži i tu (perverznu) hermeneutičku sklonost treba pre svega pokrenuti iz analize potencijala vrlo mlade glumačke postave apostrofirajući veštinu kojom je film oblikovan rediteljski. Zbog toga je glumački sastav ovako zahtevnog scenarističkog poduhvata pokupio dobar deo najburnijih reakcija. Uglavnom pozivinih ali i vrlo oprečnih, što će tek bioskopska distibucija širom Srbije, Evrope i sveta pokazati, sa zavidnim uspehom, po mojoj proceni. Pošto najveći deo ekipe čine vrlo mladi ljudi sa jako malo ili bez ikakvog glumačkog iskustva, njihov je teret najteži ali su ga i najbolje po(d)neli. Na čelu kolone je, u Litvaniji nagrađena, Isidora Simijonović uz, meni lično, uverljivijeg Vukašina Jasnića, naturščika koji se skromno i efikasno predao ulozi Đoleta. Njihova veza (Jasmina i Đole) praznih sekualnih odnosa do kraja filma će u vrhunacu doživeti mogućnost za konačno ostvarenje na patološkom nivou – pesma sa kojom se završava film.
Kao što se da primetiti iz priloženog, muzika korišćena u filmu je fantastično apsorbovala i reprodukovala prepoznatljive teme šireg referentnog okvira, uprkos lošem tonu u filmu koji je upadljivo sterilan, nekako veštački iskontrolisan i destililovan. Ne znam razlog ove mane, međutim, nedostatak nije teško ranjiv za celokupno delo. Vizuelno, sa druge strane, u filmu se uspešno sinestetišu formati snimaka sa kamera moblinih telefona i savrešeno čistih snimaka profesionalnom filmskog kamerom. Podjednako tretiranje potpuno različitih video formata, predstavlja još jednu jasnu naznaku vrlo smelog pristupa. Taj potez vrlo indikativno ukuda granicu između života i kao-života u pornografisanoj stvarnosti, i dramaturški generiše polaritet i podvojenost kao uporišnu tačku preloma Jasne kao ličnosti i njene (ond. naše?) izgubljene stvarnosti.
Ali kako to realnost nestaje usled mnoštva „slika” (mobilni telefon) realnosti? „Prenadraženost” vizuelna nas često dovodi do toga da gubimo refencu sa stvarnošću i da zapravo fikcija bude označena kao matična realnost. Ožnačitelji su prazni, lakanovski rečeno bez značenja, i mi se potpuno gubimo u tom „diznilendu” koji se zove (posmoderna) stvarnost XXI veka. To postaje glavno distinktivno svojstvo koje nastaje najviše pod uticajem medija. Mediji su vazda bili najreprezentativniji predstavnici mentalnih silovatelja, ali se tu priča, naravno, ne završava… Ipak neću puno da se zadržavam na društvenoj analizi, na bodrijarštini, Mekluanu, (post)strukturalizmu i ostalim tumačima apokalipse, koja se verovatno već dogodila. To je vrzino kolo i ovoga puta ću se disciplinovano korigovati i tako izbeći provokaciju. No ipak, relevantnost ovakvih predrasuda u osvrtu na film „Klip” je sasvim poželjna i to se potvrđuje već u opisivanju samog sižea: „Jasna je tinejdžerka koja živi u oskudici beogradskog predgrađa. Otac joj je teško bolestan i besna je na sve i na svakoga, uključujući i sebe. Zaljubljena je u Đoleta, dečka sa kojim ide u školu, ali ni od tog odnosa ne dobija sve što bi želela. Turobnu svakodnevicu pokušava da potisne eksperimantisanjem u seksu, drogama i izlascima, sve vreme snimajući mobilnim telefonom sebe i ljude koji je okružuju.”
Dakle, Jasna je maloletna devojka (koju glumi maloletna devojka sa nešto malo glumačkog iskustva), prosečna srednjoškolka, sa pretenzijama da se dobro zabavi i konačno osvoji Đoleta, simpatiju iz odeljenja. U kući vlada (emotivna) napetost zbog oca koji je teško bolestan. Potreba da se izoluje od problema i, pritom, posmatra i beleži svoj život kroz monitorčić mobilnog telefona samo potvrđuje teoriju gore tek načetu. Želja da se napravi otklon i distanca u odnosu na neprivlačnu, odbojnu ili suviše nestvarnu stvarnost (ispovest Isidorina u kupatilu) je očekivana reakcija svakog pojedinca slične pozicije koji nije u stanju da uspastavi kontakt sa okolinom. Zbog toga njen jedini oblik komunikacije sa drugima i sa sobom dolazi preko moblinog telefona, odnosno snimaka koje isti beleži. Naravno, sličana obeležja krase i ostatak mladih u filmu, tako da je bilo ko od njih mogao biti glavni junak „Klipa”.
Dramaturška raspodela radnje: ‘kuća’ ‘škola’ ‘žurke’ su oni fragmenti koje je rediteljka uspela da izniveliše vrlo upečatljivo koordinirajući tok i razvoj fabule. Taj momenat je posebno dragocen jer je uspeo da locira tačan položaj i status mladog čoveka. Danas, kada u Srbiji mladi ljudi (od 13 – 23 god) zapravo kao da ne postoje, ovaj film nedvosmisleno fokusira upravo na taj momenat. Kada se dogodi neki incident na stadionima, studentskim protestima ili nešto slično, svi se naglo trgnu i prisete da su zaboravili i zapustili populaciju najvećeg potencijala, onu koja zapravo postaje naša budućnost. Zato verujem da će svako ko odgleda film odati priznanje da se u „Klipu” radi upravo o demitologizaciji takvog stanja, ali nikako o još jednom dokumentovanju društvene hronike. To su poznali Holanđani, Litvanci, a verujem da će naći još neka nagrada po zasluzi.
A kada izađete iz bioskopsle sale obratite pažnju na prototipove junka iz filma. Na žalost, suvda ćete ih susretati. Ako vas (i dalje!) više uznemiruje falus u krupnom planu na ogromnom platnu, nego to što u komšiluku imate autentične predstavnike nekog novog i sličnog filma, onda stvarno ne znam kako više da odreagujem… Majin film umetničkom vrednošću zaista obezvređuje reakcije slične vrste jer otvoreno obrađuje temu, bez licimerstva i lažnog ulagivanja. Slična polemika o validnosti eksplicitnih scena je zaista izlišna, a to je čak je i Dubravka Lakić shvatila. Takvi komentari predstavljaju samo ostatke nikada dokrajčene pljuvačine po „Srpskom filmu” i „Porno bandi”, no tu se moja osvrt na film „Klip” završava i počinje ono što figurira kao epistemološka pozadina sjajnog rada srpske raditeljke, a što volimo da forumišemo kao Život…
Podeli na:
