Čudna Šuma

Čudna šuma (Sabolč Tolnaj, 2014)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin

Imao sam priliku da pogledam novo ostvarenje Sabolča Tolnaja „Čudna šuma“, koji je domaću premijeru imao na festivalu „Sinama Siti“ u Novom Sadu, a uskoro bi trebalo da se prikaže i na nekim festivalima.

Scenario „Čudne šume“ je napisan prema priči „Minotaur“ novosadske spisateljice Judite Šalgo, pa ne čudi svojom konfuznošću, koja nekada prelazi u absurd.

„Likovi dolaze iz višenacionalne, nekada svetskim tokovima okrenute sredine, u kakvoj sam i sam odrastao, bivajući svedok kako je taj srednji sloj, polako stavljen na marginu. Na ljude bez ikakvog značaja i uticaja na društvo u kome žive.

Vrtlog odnosno lavirint ih polako uvlači, jer oni su svakim svojim nesvesnim pokretom ili korakom sve bliže centru gde ih čeka suočavanje sa zveri, koja se uvukla u njih same, jer Minotaur je sam Sistem, koji ih sa idiotskim osmehom na licu – kao na Goyinoj slici ‘Saturn’ – polako ali sigurno proždire“, završava Sabolč.

Ovako reditelj priča o svom ostvarenju, što je legitimno, jer je svakako imao svoju viziju. Nikada nije lako pretočiti priču u film, pa je zato veoma škakljivo raditi na ovakvim ostvarenjima. Kada čitate rediteljevo tumačenje sopstvenog dela pomislite da nas zaista čeka veoma uzbudljivo ostvarenje, napeto, psihološko i uvrnuto ostvarenje. Međutim, jedno je govoriti drugo raditi. Rediteljev posao je, ne da puno priča već da svoje zamisli sprovede u delo, na čemu je Tolnaj užasno zakazao.

Osim konfuznosti u priči i nekonzistentnosti, film je jako tanak u svim sektorima osim u fantastičnoj fotografiji Gergely Poharnok-a. Ovo bi trebalo da bude porodična drama i najveća noćna mora roditelja. Ko je, i kada zakazao u vaspitanju deteta, sada je ne bitno, jer je njihovo dete več odavno zagazilo u svet narkomanije. Nesuglasice, prebacivanje krivice je nešto sasvim normalno u takvoj situaciji. I do nekih 30 minuta imamo dobru dramu. Već u narednim scenama film kreće polako da se „rastapa“, kao sladoled na užeglom asfaltu. Priča gubi na konzistentnosti, jasnoći i logici. Gluma je neubedljiva, i interesovanje za film polako opada. Da ne prepričavam film, hajde da ostavim neku tajnu, možda neko ipak zaluta u bioskop i pogleda ostvarenje. Poslednja trećina, naglašavam trećina filma, je prosto prezenatacija jedne firme. Znate one prevarante koji prodaju maglu srednjem sloju ljudi koji jedva krpe kraj sa krajem, da iznajmljuju luksuzne apartmane na egzotičnim lokacijama.

To se sve legitimno na filmu dešava. Pomisli čovek u jednom trenutku da li je ovo film ili antireklama za prevarante. Tolnaj se toliko izgubio u svom lavirintu sa Minotaurom, da jednostavno nije mogao da vidi izlaz i bezazlene situacije. I po završetku prezentacije, završava se njegovo delo. Ostavljajući gledaoca da se pita, šta je kog đavola to gledao. Da li je to bilo vredno njegovog vremena, ruku na srce traje samo 75 minuta, i da li je bilo vredno para poreskih obveznika, pošto je potpomognuto Filmskim cetrom Srbije?

Bili su tu neki patetični trenuci za vreme prezentacije, kada smo trebali da se saosećamo sa majkom tog nesrećnog mladića, koji da li je živ ili nije, toliko nije ni bitno za priču. Saosećati se sa mladićem, koji je ometen u razvoju, u trenutku kada peva, je više žalosni pokušaj Tolnaja da nam izmami saosećanje.

Šta reći, bio je ovo divan pokušaj reditelja da pretoči jednu priču u film, ali nažalost spotakao se na previše prepona da bi na kraju uspešno prošao kroz ciljnu ravninu.