Rust and bone

De rouille et d’os (Jacques Audiard, 2012)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Jacques Audiard, Thomas Bidegain, po zbirci priča „Rust and Bone“ Craiga Davidsona
Fotografija: Stéphane Fontaine
Uloge: Marion Cotillard, Matthias Schoenaerts, Bouli Lanners, Armand Verdure, Corinne Masiero.

Put pred nogama se zatalasao. Sve treperi. Glad, potraga za nečim boljim i susreti sa đubretom usput, moranje da se ruke isprljaju njim. Pružiti osećaj zaštite, pružiti utehu. Da li je tako moguće? Na kraju puta, Kitovi-ubice iskeze svoje ostre zube. Kako to da su toliko umiljati, skladani, a toliko opasni? Da li je sve to posedica neke genetske posebnosti, neke mutacije u ličnostima? Odmaći se, barem na nekoliko koraka od utabane staze ne bi trebalo da bude teško, no ako smo od samog početka posađeni tamo, da lutamo, da li je povratak u srednju liniju, na pravi put, zaista moguć? Jer celog života tražimo taj kubni santimetar dobre prilike, njegovo postojanje nam je neizvesno. A ako i dođe, još je neizvesnije hoćemo li ga uhvatiti, potom zajahati. I šta kad, zbog klizavih leđa istog, nesrećnim slučajem, skliznemo s njega? Izgleda da različitost traži različitost. Nije nužno da to vodi do nesreće, ali ako se neka i desi, postoje šanse da upravo takvi spojevi ostaju prilegnuti u ehu vremena za večnost…

Mladi otac, pokušava da nekako stigne do Antiba, letovališta u kojem mu živi starija sestra, ne bi li tamo počeo od početka i ne bi li mu neko pomogao u odgajanju sina Sama. Vrlo brzo pošto su se smestili, on dobija priliku da radi ono što želi. Isprva kao izbacivač u klubu, potom kao čuvar u hipermarketu. Jedina stvar koja ga pomalo izmešta iz te prijatne svakodnevice (koja često podrazumeva sate treniranja i poneki neobavezni seks) je susret koji se odigra jedne večeri u klubu, kada u nastojanju da razdvoji dvoje ljudi u tuči shvati da je žena jedan od učesnika. On se ponudi da je odbaci kući i popne se s njom zato što mu je otekla ruka. Tamo naiđe na nesimpatiju njenog dečka, mada uspeva da mu parira u razmeni reči, bez primene sile. Tada shvati da Stephanie nije obična žena, već trener Orki u lokalnom orkarijumu i iz nekog razloga ostavlja broj telefona na stočiću. Ono što prekida idiličnost njihovih razdvojenih života je njena nesreća na poslu, momenat kada u procesu oporavka odliči da ga pozove. Upravo tada njemu se otvara sve i on uspeva da se uvuče u ostvarenje svog životnog sna- da bude profesionalni borac. To podrazumeva trnovit put od uličnih borbi bez pravila, vrlo sporim korakom…

Zatalasalost, kako kritike, tako i publike, donosi vrlo pozitivne reakcije na ovaj film. Pre svega, u pitanju je lična, psihološka drama (sa elementima melodrame), snimljena vrlo modernim i jasnim jezikom koji današnja publika voli zbog načina života. Glavni protagonisti su vrlo stvarni- njihove pomalo pomerene psihe (što izborima, što zbog spleta okolnosti) vrlo dobro oslikavaju osnovnu isfrustriranost modernog čoveka bez preterano mnogo šansi i načina da efikasno savlada svu brzinu koja nas okružuje. Na neki način, upravo to i dovodi do opšte iskompleksiranosti čovečanstva, koja vodi u prozaičnost i inertnu dosadu koja polako preplavljuje. Mada se samo ostvarenje ne bavi direktno ovim, čini se da je takve stvari sve lakše prepoznati, samim tim i ovaj film nije zaobiđen, i sve su prisutnije, pogotovu u ostvarenjima koja naginju socilanoj tematici (kojoj „De rouille et d’os“ svakako pripada), nastalim u poslednjih 10-ak godina u Zapadnoj Evropi, i koje sve izgledaju kao da su snimljene na isti kalup i po sličnom receptu. Nažalost, ni ovde ti okviri nisu prevaziđeni. Stiče se utisak da na platnu ide n-ta kopija jednog te istog francuskog filma, samo se poneke slike pomalo razlikuju, ali vrlo utabanim putem. Jeste, mnogi će reći da ovde ima unikatnog rada kamerom, ali na to bih rado odgovorio da me nervozni princip iz „ruke“ sve više frustira pokušajima koji će jednom kod nekog gledaoca izazvati epi- napad. Ukratko, autori, pogotovu francuskog govornog područja, sve više preteruju sa ovim metodom, ne ostavljajući gledalištu da svari sve fotografije koje delo nudi i na neki način se lakše identifikuje sa njim. Ovako, često poželim da ustanem i odem da na projektoru uskladim sliku.

Ipak, ono što uspeva da ispliva su ipak pretežno pozitivne stvari. Predložak i tekst su odlični, a meni nije mnogo smetala ni disonantnost muzičkih (pop) sekvenci i art realizacije (outfita) filma, a reditelj je izvukao maksimum i iz glevnih protagonista, koji donose dobre uloge (Cottilard je ovo najbolja koju sam imao prilike da gledam), iako se čini da Schoenaertsa čeka još tona sličnih (tj. pretnja da će postati tipski glumac), uspevajući tako da predstavi morbidnost osnovnog motiva filma (nesreće) kao podnošljivu stvar (što i jeste suština- prevazići sve teške trenutke, jer život nije uvek pravedan, ni lak). Osnovno je nikad ne „zarđati“ u tom ljudskom smislu. Brutalnost tome nikako ne može da smeta. Ona postoji, možda je i neophodna, jer ulepšane stvari nas nikako ne nauče nečem novom, čak naprotiv. Samo nas još više gurnu u bedu i mizernost palanačkog mentaliteta kojem su ljudi skloni kad nema borbe za goli opstanak. Sve ovo čini „De rouille et d’os“ pravim osveženjem, ostvarenjem vrednim gledanja.