Film

Deset zabluda o filmu – VII deo – „Da li je film delo snimljeno isključivo na filmskoj traci?”

Izvor: Filmske radosti
Autor: Miroslav Bata Petrović
28/08/2013

Svedoci smo brzog tehnološkog buma u svemu, pa i u filmu. Pojava video tehnologije kao nosača slike u pokretu, a vrlo brzo i digitalne, uticalo je na ubrzano napuštanje filmske trake kao nosača, najpre na nivou negativa, zatim radnih kopija i intermedijata, a danas sve više i na nivou pozitiva. Bisokopi sa projekcijom digitalne slike niču na sve strane i gotovo da su klasični kino-projektori za filmsku traku prisutni još samo u dvoranama kinoteka. I ono malo klasičnih bioskopa, i ono malo festivala koji još uvek primaju ili insistiraju na filmskim trakama, transformisaće se vrlo brzo. To je sasvim normalno hvatanje koraka s vremenom i uklapanje u najnovija tehnološka dostignuća.

Međutim, mnogi koji teško mogu da prate taj „korak s vremenom”, a još manje da usvajaju nova „pravila igre” i nove tehničke izume, neprestano govore kako je gotovo sa filmom, kako „To više nije To!”, kako je sve ranije bilo plodotvornije za umetnost, a da je ovo danas konačna smrt filmske umetnosti.

Reklo bi se ništa novo. Slične „filmove” smo već gledali. Kada se pojavio radio čulo se: „Gotovo je sa dnevnom štampom”. Svedoci smo da su do danas opstali i radio i dnevne novine. Kada se pojavila televizija, graknuli su: „gotovo je sa radijom”. Radio je opstao.

Kada se pojavio zvuk na filmu mnogi su, sa Čaplinom na čelu, govorili isto. Film je opstao i razvijao se dalje. Slično je bilo i sa kolorom…

Tehnološki razvoj je prirodna stvar i tome se ne treba opirati, već se u njega uklapati. Digitalna slika nije samo jeftinija, već i moćnija. Bar za one kojima je stalo da postižu najviši stepen iluzionizma. Istina, drugačija je od klasične slike sa filmske trake, i na planu nastajanja, i na planu doživljaja, ali neosporno je bogatija, sa ogromnim brojem mogućnosti za kreaciju. O mogućnostima digitalne montaže da i ne govorimo. Ne samo što je brža, efikasnija, nego pruža autorima veliki broj novih mogućnosti, naročito na planu vizuelnih efekata i zvuka, koji se pri tom mogu odmah videti i proveriti. A odustajanje od nekih efekata i traganje za novim – ne košta ništa. Ko se nije bavio filmskim stvaralaštvom na klasičnim filmskim trakama ne zna o čemu govorimo. Ali oni drugi znaju kakva je blagodet što filmadžije više nisu vezani za filmske laboratorije, koje su mnogima bile noćna mora – kreativna, vremenska i finansijska.

Verovatno sve svetske kinoteke koriste video i digitalne nosače da na njih telekiniraju svoje raritete, koliko zbog štednje kopija, toliko zbog televizija ili manjih studijskih i informativnih projekcija. Ali mnoge kinoteke, paralelno s tim, odbijaju da sakupljaju i arhiviraju filmove koji su izvorno nastali na videu ili digitalnim nosačima jer, kako kažu, njihova je dužnost da sakupljaju filmove, a to po njima znači samo ono što je na filmskoj traci. Kakva zabluda! Njihov posao je da sakupljaju i arhiviraju filmska dela, bez obzira na vrstu nosaća na kojima su nastala. Poistovećivanje termina „film” sa filmskom trakom je nonsens. Film je filmsko delo, a traka je traka. Upotreba reči „film” kao sinonim za traku je žargonskog tipa, a ne suštinskog. Zato će i oni vrlo brzo morati da koriguju svoje stavove i uklope se u „korak s vremenom”, ali će teško nadoknaditi propuštenih dvadesetak godina.

Suštinsko pitanje je – Šta se promenilo dolaskom novih tehnologija? Odgovor je: Mnogo toga u pozitivnom smislu! Oni koji misle suprotno previđaju da je, umetnost pre svega, pitanje mišljenja, a ne tehnologije. Negativni primeri, vezani za pojavu novih tehnologija, pitanje su talenta i netalenta. Jer, pravi filmadžija, koji film „oseća u krvi”, jednako će razmišljati na planu filmskog jezika i filmske estetike, bilo da u rukama ima kameru 8mm, 16mm, 35 ili digital-HD. Prednosti novih tehnologija samo će mu pomoći da se izrazi potpunije, efektnije i jeftinije.