Vladimir Petrovic

Duh beogradske boemije

Izvor: Filmske radosti
Razgovarali Radiša Cvetković i Zoran Gajin
03/05/2010

Ekipa Filmskih radosti imala je priliku da porazgovara sa “Alfom i omegom 57. beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma”, kako je Vlada u šali pomenuo. Vladimiru Petroviću pripala čast da otvori festival svojim diplomskim radom „U redu, pobedio sam“ o Dušanu Preleviću Preletu, a takođe je, kao dobitnik Zlatne plakete Beograda za najbolji dokumentarni film u domaćem programu, kao i nagrade FIPRESCI Srbija, imao je čast da zatvori pomenuti festival.

Filmske radosti: Poznato je da si filmsku režiju studirao u klasi Slobodana Šijana, ali nas zanima da li postojao imperativ da učiš baš kod te legende naše kinematografije, ili si samo želeo da se pošto-poto baviš tom umetnošću, pa gde god i sa kim god?

Vladimir Petrović: Ja sam Šijana tempirao, pošto je to bila njegova poslednja klasa na Akademiji umetnosti, s tim što ovde jedan profesor sve četiri godine drži klasu, a ne kao na FDU gde se svake godine menjaju, tako da sam malo požurio samo da bih kod njega upao. Nisam ni završio gimnaziju, a već sam posle treće godine pokušao da upišem, pa sam polagao diferencijalne ispite kad sam upisao kako ne bih propustio Šijanovu klasu. FDU u Beogradu nisam ni pokušao da upišem, jer me je prvenstveno zanimao taj zanatski deo, kako ispričati priču, a znao sam da to pod njegovim mentorstvom možemo odlično savladati. Sva dalja nadogradnja je, da kažem, stvar nekog unutrašnjeg potencijala koje očigledno čovek ima ili nema – nije nešto što ti stičeš, ali taj pratični deo je važno unapređivati.

Ali nikada neću zaboraviti, na primer, kada nam je donosio stanice Hičkokovog scenarija sa beleškama. To je bilo neverovatno iskustvo, i način na koji nam je to pokazivao. Nije to bila analiza scenarija, već neka rediteljska eksplikacija na osnovu tih par stranica koje smo razlučivali na pračiće, mini-scene. Onda u svakoj sceni odrediti kompoziciju, motive, što je veoma interesantan pristup, jer smo svakom tom deliću morali da damo naziv sastavljen od jedne reči, koja je bila ključna za tu scenu… Ma, o Šijanu kao profesoru mogu da kažem sve najbolje.

FR: Ispričaj nam zbog čega te je baš priča „Miris formalina” inspirisala da uradiš istoimeni film, koji te je predstavio našoj publici u pozivinom kontekstu? Šta si kao režiser i scenarista značajno video u njoj?

VP: Moram priznati da se moj afinitet prema filmu izrodio iz ljubavi prema stripu (Dilan Dog) . U tom periodu sam tražio hororične priče, pre svega horor ambijent. To sam doživljavao kao najveći potencijal za kreiranje filmske radnje, unutar jedne takve atmosfere. Tu je akcenat na raskadriravanju, kako izazvati tenziju, koji niz kadrova upotrebiti, paziti na ritam… Mislim da je to bilo presudno kada sam pročitao „Miris formalina“ koji je imao sve pomenute elemente koji su me u tom trenutku zanimali, i hororičnost, ali i „bi-bap nota”, ala Bukovski, što me posebno privlači. Ona mi je atmosferski najviše odgovarala iz zbirke „Kako je umro Baš Čelik?”, a onda i u dramaturškom smislu.

Kada sam imao sam celu stvar pred sobom, tj. adaptiranu verziju, ubacio sam još neke dodatne scene, mada da budem iskren, kraj je bio diskutabilan, jer smo morali da izbacimo celu jednu scenu zbog produkcionih problema. Ona je trebalo da bude sa formalinskim bazenom gde su plutali leševi, tako da smo morali to da rešimo kroz monolog Ejdusa, kada kaže: „Ponekad mi se učini da sam video leš…“. Bilo je još nekih scena koje nisu prošle, kao na primer partija pokera. (smeh) Glavni likovi, dva pijanca, su trebali da zateknu Cecu (Bojković) kako igra poker sa Preletom, Tirketom i Mišom Radivojevićem. Tirke bi igrao mutavca, Prele nekog ko je ćorav, a Miša nekog ko je gluv. Nažalost ni to nije zaživelo. Ipak, smo snimanje smo završili za dve i po noći, pa smo se okuražili posle toga i rekli: „Daj, bre, da snimimo celovečernji film kada smo za dve noći uspeli da snimimo film od dvadeset minuta!” (smeh). Pri tom, nismo bili u fazonu, „Akcija, stop odlično idemo dalje.”, imali smo dublove i dublove, ali smo uspeli da na kraju sve da izvučemo u skoro rekordnom roku.

FR: Mnogim režiserima se dešava da posle neke kratke forme odluče da je prošire sa manje ili više uspeha. Ti si krenuo istim stopama. Rekao si jednom prilikom da je film „U redu, pobedio sam“ logičan sled događaja posle „Formalina”?

VP: Logično mi je bilo iz prostog razloga što se to neko druženje sa Preletom inteziviralo. Upoznao sam nešto što javnost nije znala vezano za njega. Nekada mi kažu da sam sanjar, zanosan, ali stvarno sam osetio da mi je bilo predodređeno da to podelim sa ostalim ljudima. Prele to nikada ne bi uradio sam za sebe, ali je imao potrebu da pokaže ono što je negde krio. Izdavao se za nekog ko je bio u fazonu: „Baš me briga da li me neko razme ili ne.”, mada zaista verujem, iako ne bih da generalizujem stvari, da svaki čovek duboko u sebi ima potrebu da bude shvaćen. Tako sam osetio da ga treba predstaviti bez glorifikacija i osuda, jednostavno kao čoveka koji je imao i anđeosko i demonsko u sebi, kao što na kraju i svi mi imamo, samo što je kod njega to izraženije i ekstremnije, jer: bio je bogom dan talenat – dobar i loš prema svima, a jedino zao prema sebi. Renesansan čovek iz davnih, prošlih vremena: crtao je svirao, pevao, tukao se. Igrao je fenomenalno stoni tenis, ali i fudbal. Nije se zaustavljao, kad god mu je život zadao neki udarac, on je uzvraćao još jače. Stalno se rvao sa životom, konstantno dokazivanje i proveravanje, ali samo zarad sebe, da bi se unapređivao.

FR: Otvorio si, sticajem okolnosti, i zatvorio ovogodišnji „Martovski festival”: osvojio si Zlatnu plaketu za najbolji film domaćeg takmičarskog programa, kao i nagradu „FIPRESCI Srbija”.

VP: Da, ja sam tu ispao alfa i omega festivala (smeh). Bio sam iznenađen, naravno. Ja sam i dalje klinac, ali, okreni obrni, ove stvari počnu da te menjaju. Mislim da nije toliko dobro jer neko može da se nosi sa tim, neko ne. Jednostavno je velika odgovornost. Ne bih voleo da neko moj sledeći projekat pošto poto dočeka na nož, jer su me izdavali za klinca-genijalca. Da ne bude na kraju: tresla se gora rodio se miš. (smeh) Ipak bih da se malo sklonim, jer ja sam čovek kome je mesto iza kamere i želim samo da radim dobro svoj posao. Ipak da ponovim, značilo mi je sve to, jer sam na početku i nadam se da ću se izboriti sa svim tim.

FR: Da li si stigao da pogledaš neki dobar (domaći) film? Pitamo te to pošto su postojale osude da je festival prošao slabo u takmičarskoj selekciji, naročito kada se radi o radovima domaćih autora.

VP: Uglavnom su me stranci zanimali, mada sam gledao i domaći dokumentarni program. Momci iz Bora su napravili angažovani film („Korak po korak”), njima bih dao novčanu nagradu, jer se vidi koliko su truda uložili da su iskreno su pristupili radu – nekako me je njihov film dotakao. Ima dosta stvari koje nisu na mestu, mada nisam ja baš neko ko će pričati kako bi trebalo snimiti vrhunski film, ali upravo to njihovo nepoznavanje zanata je donelo šarm. Kada je čovek lišen pravila, ne opterećuje se time, pa se često iz grešaka rađaju savršene stvari. Takođe mi je dobar „Edmund iz Kneževca“, koji je imao zabavne momente. Mada, sa druge strane, je bilo i nekih koji su išli na varijantu da naprave nekakav vic od filma, što se danas u XXI veku u dobu „You tube-a” ne razlikuje od gomile nekih ispraznih skečeva, ali ne bih o tome….

FR: Da se vratimo tvom filmu. Reci nam koliko je teško bilo napraviti distancu od takve harizmatične ličnosti, kakav je Prele, i prikazati u dokumentarcu ga bez predrasuda?

VP: Pre svega, on je prema sebi takav uvek bio, što može da se zaključiti iz njegovih shvatanja sopstvenih grešaka. Mislim da je jedino prema sebi mogao buti objektivan, tako da mi nije toliko bilo teško da napravim distancu. Ali opet, upravo sam se zbog toga vezao za njega i prihvatio ga sa svim manama i vrlinama. Ne znam kako bih vam bolje objasnio… Jako je dobro pitanje, jer sam se ja i distancirao i nisam, i upravo sam takvog želeo da ga prikažem, zato što ga kao takvog ljudi ne znaju – znaju ga kao Preleta, a ne kao Dušana. Svi su čuli za njegov prek temperament, dok drugu stranu koja ga „vaga” sve vreme, koja može da se vidi u njegovim pričama, u njegovom pevanju, je nepoznanica. Ne kažu ljudi džaba da smo više u našim delima nego što smo u stvarnosti. Verujem da je to i slučaj sa Preletom.

Ja sam naprosto samo hteo da predstavim tu stranu njegove ličnosti koju je grčevito krio, pa su zbog toga mnogi zauzimali gard prema njemu kao što je i on prema njima. Mislim da publika ovim filmom menja percepciju o njemu. Drugarica je na projekciju slala isključivo ljude koji nisu imali neko posebno mišljenje o tom boemu, koji su mu mnogo zamerali. Međutim, oni su imali su jako pozitivne reakcije kad su videli film i to predstavlja možda moju najbolju kritiku.

FR: Da li je postojala neka neprijatna situacija u kojoj si se našao snimajući film o nezgodnom Preletu?

VP: Ne, nije bilo nikakvih neprijatnih situacija. Ono što je bilo zanimljivo je da smo hteli snimak njegovog izlaska u Beograd. Branko Savković – Žika koji je učestvovao u filmu, ima opasan motor i napravio je prikolicu, a ideja je bila da Prele sedne sa njim i da se provozaju gradom. Mislim da je čak dve nedelje trajalo ubeđivanje, kada je na kraju pristao. Nedelja je svanula, ekipa je došla sa skalamerijama, Žika je parkirao svog Harlija, i taman kada je trebalo da krene snimanje, Preletu tako dune, kako što je to uvek i bivalo, i u poslednjem trenutku odustane. Rekao je nešto kao „Šta ja imam da izlazim, šta on ima mene da vozi, nisam ja njegova pi….. Neću da se vozim!” I to je to bilo. Mi smo to ispoštovali, šta da radimo. Bili smo pripremljeni da tako nešto može desiti. (smeh)

FR: Reci nam kuda ćeš dalje sa ovom osetljivim biografskim filmom? Da li je on prijemčiv za neku stranu publiku?

VP: Do sada smo konkurisali na „Cinema city“ u selekciji „Up to ten thousand“, nažalost zakasnili smo na festival „Beldocs“.Probaćemo neke inostrane, jer je film očigledno iskomunicirao sa strancima, barem koliko sam uspeo da zaključim iz priče sa njima. Vezuju film za atmosferu koja je tada vladala u Beogradu, i mislim da bi im ta cela koncepcija bila zanimljiva. Mnogo holivudskih glumaca, na primer, je svoju karijeru gradilo glumeći takve likove, čoveka koji je prepun uspona i padova, koji su se neumoljivo borili sa sobom, a on u mom filmu zapravo stvarno postoji.

FR: Koji su pravci tvog daljeg razvitka? Znamo da se baviš i režiranjem spotova, ali imaš li posebnu nameru da se negde skrasiš ili jos tragaš za svojim rukopisom? Gde se za sada, najviše osećaš kao svoj, kao umetnik, u kom žanru?

VP: Ponavljam, još sam na nekom početku i moram svašta probati. Moj afinitet je igrani film. Imam nekoliko stvari u planu i želju da iskoračim dalje. Radio bih kratki film, jer dugo nisam. Snimao sam muzičke spotove, i trenutno se time bavim, ali to je potpuno drugačija forma, mada volim da ih radim, jer su veoma inspirativni i volim muziku. Možda napravim bend (smeh).