Bosse Lindquist

Genije i dečaci

Izvor: FIlmske radosti
Razgovarao: Zoran Gajin
06/03/2012

 

„Genije i dečaci“ (The genius and the boys) u režiji Bose Linkvista (Bosse Lindquist, na slici) je izvanredan dokumentarac o Karltonu Gajdušeku (Carleton Gajdusek), dobitniku Nobelove nagrade za medicinu 1976. godine, za otkriće zaraznog agenta – čestice koja je izazvala obolenje Ludih krava, dok je radio sa plemenom kanibala na Novoj Gvineju. Mišljenja o njegovom privatnom životu su podeljena, jer je 1996. godine optužen za seksualno zlostavljanje dečaka.
Imao sam priliku da pogledam dokumentarac na Filmskom festivalu u Rejkjaviku (RIFF),a nedavno još jednom, nakon čega sam odlučio da napravim kraći intervju sa rediteljem.

Bose Linkvist (Bosse Lindquist), rođen 1954. godine, je švedski radio i televizijski producent i scenarista, koji je od 2007. godine na čelu odseka za dokumentarce na Švedskom nacionalnom radiju. Kao producent i autor radi na dokumentarcima od 1998.

Autor je filmova kao što su već pomenuti „Genije i dečaci“ (2009), „McCheat & Co”, (2010), „WikiRebels“ (2010), i drugih.

Pročitao sam negde da ste šef odseka za dokumentarce na Švedskom radiju. Kako se uopšte pravi dokumentarac za radio?

Bose Linkvist: U suštini na isti način kao i dokumentarni film. Radio pruža fantastičan medij za linearno pričanje priče. Slušanje priče je takođe sjajno, jer možete da birate kada i gde ćete je slušati, što je mnogo lakše u odnosu na gledanje ispred ekrana. Velika razlika je u važnosti glasa, na radiju. Na filmu se mogu prikazati izrazi lica i gestikulacija kao i sve ostalo što se može dočarati slikom, dok je na radiju glas glavni narator. Međutim, glas ima svoje prednost!

Primećujem da je oblast vašeg interesovanja nauka. Snimili ste seriju dokumentaraca o stanju moderne genetike i prenatalne dijagnoze, Eugenezi, a Vaš poslednji projekat bio o Karltonu Gajdušeku, dobitniku Nobelove nagrade za medicinu. Zbog čega Vas toliko fascinira ova oblast?

B.L. Volim da tragam i istražujem. Nije mi zanimljivo da snimam film o nečemu što je već poznato. Kako bih bio u stanju da snimam dokumentarce neophodna su mi krupna i izazovna pitanja. Baš kao i u nauci.

Film „Genije i dečaci” je izvanredna priča o čoveku koji je bio istinski genije, sa jedne strane i, slobodno ću reći mentalno neuravnotežena ličnost, sa druge strane, ali ste Vi ipak odlučili da prikažete obe strane. Uspeli ste da ostanete nepristrasni. Da li je bilo teško ostati toliko objektivan?

B.L. Da, bilo je veoma teško ostati objektivan. Veoma mi se svideo Karlton Gajdušek. Pa ipak, neke strane njegove ličnosti su veome gnusne. Kao pedofilija, očigledno. Bio je i veoma zahtevan i egocentričan. Narcisoidan, neko bi rekao. Međutim, ja sam istinski želeo da razumem šta je pokretalo Gajdušeka, kako je izgrađen njegov univerzum. A jedini način da to saznam je bio da ostanem što je moguće objektivan, barem za mene.

Koliko dugo ste snimali film? Da li je bilo teško da ubedite Gajdušeka da govori pred kamerom. Pretpostavljam da je znao kakva ćete pitanja postavljati?

B.L. Trebalo mi je sedam godina da završim film i sedam godina da nagovorim Gajdušeka da učestvuje na ovom projektu. Bilo je veoma teško, ali to je razumljivo. Mislim da sagovornici u intervjuima treba sa rezervom da prihvate učešće u tome. Većina medija je površna, tako da portret osobe često ispadne jednostavan i bled. Svi treba da su na oprezu od medija, i da dobro razmisle pre nego što odluče da učestvuju u dokumentarcu koji se o njima snima. Mislim da su se Gajdušeku svidela moja pitanja, iako su ga nekada nervirala. Mislim da mu se svidelo što smo toliko duboko zalazili u njegovu ličnost. Voleo je izazove, jer oni život čine uzbudljivijim.

Nisam mogao da razumem kako to da ga kolege naučnici nisu osuđivali. Kako je to moguće?

B.L. Mislim da su mnogi više voleli crno-belu, pojednostavljenu verziju Gajdušeka, kako bi mogli da ga smatraju herojem. Mnogi su se plašili da uvide njegove mračne strane, jer bi im to otežalo da pomire lepo sa ružnim u njemu. To jeste teško.

Čvrsto je verovao da nije ništa loše učinio, čak ni posle vašeg sučeljavanja sa njim pri kraju filma kada ste rekli nešto u stilu da takvo ponašanje nije normalno, prema našem shvatanju moralnih principa.

B.L. U pravu ste – on je iskreno verovao da ne čini ništa loše. Međutim, u ovoj oblasti Gajdušek se pravio da je „slep”, ili je zaista i bio. Veliku količinu bola je naneo nekim dečacima sa kojima je imao seksualne odnose.

Preminuo je ubrzo nakon završetka projekta. Šta mislite, da li bi bio zadovoljan krajnjim proizvodom?

B.L. Mislim da bi bio veoma besan zbog toga što film govori da pedofilija povređuje decu. Rekao bi da sam ja u zabludi i da je ovo pogrešan stav. Međutim, mislim da bi cenio to što se u filmu iskreno nastoji da se on prikaže i kao ljudsko biće i kao naučnik. Bio je veoma poštena i iskrena osoba.

Kakve su bile reakcije publike na festivalima na kojima je film prikazan?

Složene. Bilo je veoma interesantnih reakcija. Ljudi su diskutovali o tome kako društvo utiče na moralne kodekse i zakone. Kako ponašanje kao što je pedofilija može da bude veomo štetno u određenim društvenim kontekstima, a u drugim nešto manje štetno. Ali zlostavljanje je uvek zlostavljanje. Ako se pređu neke granice, onda se upravo do toga i dolazi. Ako odrasla osoba ima seksualne odnose sa detetom, onda postoji veliki rizik da dete pretrpi ozbiljne posledice. Uprkos shvatanju ovih činjenica mnogi u publici su cenili nauku i kreativno mišljenje Gajdušeka. Zaista je bio veoma neobična osoba.

I za kraj da li planirate neki novi projekat?

Da, trenutno snimam novi dokumentarac o borbi protiv ekstremnog siromaštva. Bono i Bob Geldof se sada bore za veću transparentnost u međunarodnim ekonomskim razmenama i za bolju zaštitu i lečenje za ljude obolele od bolesti kao što su malaria, HIV, tuberkuloza, itd.