Druga zemlja

I ja sam reditelj

Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin

„Another Earth”, Mike Cahill (2011)
Scenario: Brit Marling i Majkl Kejhil
Uloge: Brit Marling, Vilijam Mapoter
Muzika: Fall On Your Sword
Direktor fotografije: Majk Kejhil
Motaža: Majk Kejhil
Trajanje: 92 minuta

Na 27. Filmskom festivalu u Varšavi imao sam priliku da pogledam prvi dugometražni igrani film Majka Kejhila „Druga Zemlja“ (Another Earth), koji se našao na poljskom festivalu u glavnoj takmičarskoj konkurenciji. Da li se slučajno tu zadesio ili su ljudi iz selekcione komisije imali posebni kriterijum za ovo ostvarenje, tek, za mene to ostaje potpuna misterija.

Pitanje koje me i dalje muči jeste: „Kako sam uopše izdržao da odgledam ceo film?” Da li to zbog prostog poštovanja prema autorima ili je zato što sam mazohista. Pitam se kao ljudi uopšte mogu da budu toliko drski i bezobrazni i bez imalo srama traže pare za svoje projekte koji su u samom startu osuđeni na propast pred pravom publikom. Nikad nisam bio za neku striktnu selekciju, ali poslednja iskustva su me naterala da sve ovo kažem. Šta je u glavi ljudima na čelu organizacija koji odobravaju finansijska sredstva za snimanje ovakvih filmova??? Zašto reditelji toliko podcenjuju publiku i njihov intelekt? Zar je neophodno uvek sve crtati i predstaviti u kvazi-umetničkom obliku, zamaskirati nekim filterima, malo bolji objektivima koji daju zanimljive boje i dobrim radom kamere, pa da se mi prosto oduševimo i zaboravimo na šupljunu koja se između, odnosno u srži svega nalazi?

O čemu se zapravo radi? Posle odgledanog trejlera pomislio sam da ovo može da bude jedan od boljih filmova koju su izašli u poslednje vreme. Priču o novim počecima, novim šansama, već smo imali prilku da gledamo, ali Kejhil je odlučio da je predstavi na drugačiji način. Naime, naučnici su otkrili planetu koja je identična Zemlji. Postoje isti uslovi za život kao i na našoj ali se radi na proverama kojima se ispituje da tamo ima „živog sveta”. Kontakt se naravno ostvario, a za to vreme mlada Roda, tada maloletna, se vraćala kući sa neke žurke popivši „čašu više”, slušajući emisiju posvećenu neverovatnom otkriću i gledavši u nebo umesto na put ispred sebe. Da li smo se iznenadili kada se desila saobraćajka, kada je ubila klinca i ženu, poslavši njenog muža u bolnicu? Naravno da nismo i slep čovek je mogao da predvidi nemili događaj. Ali reditelj Kejhil nije tu stao već je nastavio da bude predvidiv i u nekim trenucima veoma patetičan.

Skrhana Roda posle četvorogodišnje robije izlazi na slobodu, skroz povučena i dalje u mislima o stavičnom događaju. Znamo da će se zatvoriti u sebe i biti otuđena. Isto tako smo unapred pretpostavili da je izjeda nedavni događaj i očekujemo da će pokušati da se izvini čoveku čiju je porodicu ubila, a koji se u međuvremenu oporavio. Kejhil nastavlja u istom ritmu, neobazirujući se na to da publika ima ipak neko filmsko obrazovanje i da nije na nivou primata.

Ostak je toliko jadan da nije vredan pominjanja, a možda među vama čitaocima ima neko ko ne želi da mu se otkrije cela priča i koji zaista ima volju da odgleda ostvarenje, tako da ću preskočiti prepričavanje sižea. Dodaću još samo da je antitalentovani režiser smislio otvoren kraj da bi nakon svega izvukao stvar. Tako nas je počastio dilentatizmom vrhunskih razmera. Znate onaj trenutak kada „umetnik” stvori delo, a ljudi razbijaju glavu pokušavajući da proniknu šta je autor hteo reći. E, pa tako nešto se i ovde dogodilo. Na žalost gledaoca!

Kao dodatak čuđenju, napomenuću da je Kejhil inače dobitnik prestižne nagrade „Alfred P. Sloan” prošle godine na festivalu „Sandens“. Film je takođe bio prikazan na Festivalu autorskog filma, ako se ne varam…