Ingrid Bergman

Ingrid Bergman: Tiha, romantična diva

Izvor: Filmske radosti | Novosti
10/09/2012

Jedna od najvećih glumačkih legendi Holivuda, najlepša Šveđanka i najstidljivija i najromantičnija filmska diva, Ingrid Bergman, preminula je pre 30 godina na svoj rođendan, 29. avgusta 1982, u 67. godini.

Neposredno pre smrti, kako je nedavno objavila Šarlot Šandler u novoj biografiji trostruke oskarovke, Ingrid Bergman pažljivo je složila sve što ostavlja za sobom – fotografije, pisma, izreske iz novina, i tri haljine koje su vraćene sa hemijskog čišćenja. Opeglala ih je i zaštitila plastičnim navlakama, jer je svaka od njih, kako je rekla, predstavljala jedan od njena tri braka – znala je da će, kao i njeni filmovi, uloge, nagrade, i njeni muževi zajedno s njom ući u legendu. Ipak, uprkos zaljubljivanju, vezama i brakovima, kako je objasnila u autobiografskoj knjizi „Ingrid Bergman: Moja priča”, svoju čežnju za ljubavlju nikada nije uspela dovoljno da nahrani.

Umrla je sama u Londonu, nakon izgubljene bitke s dugogodišnjom bolešću. Po njenoj želji, deo pepela nakon kremacije u Švedskoj rasut je u more, dok je violina svirala pesmu „As Time Goes By”, muzičku temu iz njenog omiljenog filma „Kazablanka”. Ostatak je pokopan u Stokholmu, uz njene roditelje.

Jedna od najvećih glumačkih zvezda u istoriji filma, kako su svetski kritičari izdvojili Ingrid Bergman, ostala je upamćena kao tiha, skromna, prirodna i beskompromisna lepotica, koja je srećom smatrala dobro zdravlje, snagu i hrabrost da uvek krene iz početka. Imala je 17 godina kada je primljena u Kraljevsko dramsko pozorište u Stokholmu, a samo godinu dana kasnije napustila je scenu zbog filma. Posle desetak filmova u Švedskoj i jednog u Nemačkoj, 1936. dobila je angažman od tada vodećeg holivudskog producenta Dejvida O’Selznika, u engleskoj verziji švedskog filma „Intermeco”. Film je ostvario veliki uspeh, a Ingrid Bergman postala je zvezda – birali su je najveći reditelji, tri filma snimila je sa Alfredom Hičkokom („Začarana”, „Ozloglašena”, i „U znaku Jarca”), išla je iz uloge u ulogu, a njeni partneri bili su holivudske ikone poput Kerija Granta, Garija Kupera, Jula Brinera, Hemfrija Bogarta…

Znam da će me svi pamtiti po ulozi Ilse u „Kazablanci”. Snimila sam mnogo značajnih filmova, ali svi žele da pričaju samo o tom filmu. Poljubila sam Hemfrija Bogarta, ali ga, zapravo, nikada nisam upoznala. Poljubac je divan trik koji je dizajnirala ljudska priroda, da zaustavi govor onda kad reči postanu suvišne – izjavila je nekoliko godina posle susreta sa Bogartom, u jednom od najpopularnijih filmova svih vremena.

Prvu nominaciju za Oskara (od osam, koliko je imala u karijeri), Ingrid Bergman dobila je za lik Marije u, takođe kultnom filmu, u adaptaciji Hemingvejevog romana „Za kim zvone zvona”, a Oskar joj je stigao 1944. za ulogu u „Plinskom svetlu”, u režiji Džordža Cukora. Drugi Oskar dobila je 1956, za Anastasiju u istoimenom filmu Anatola Litvaka, u kome joj je partner bio Jul Briner, a trećeg, 1974, za najbolju sporednu glumicu, za lik Murder u „Orijent ekspresu” Sidnija Lameta. Tri puta dobila je nagradu „Zlatni globus”, BAFTA nagradu, a 1976. i najveće francusko filmsko priznanje, počasnu nagradu „Cezar” za životno delo.

Poslednji film Ingrid Bergman snimila je 1978. u Norveškoj – uloga u „Jesenjoj sonati” Ingmara Bergmana donela joj je i poslednju nominaciju za Oskara. Lik slavne pijanistkinje koja se vraća u Švedsku kako bi posetila ćerku koju je ostavila (igra je Liv Ulman), smatra se i jednom od njenih najboljih uloga u karijeri.

Posthumno, Ingrid Bergman, jedina holivudska glumica koja je prezirala šminku, glamur, javnost, nagrađena je još jednim „Emijem” za najbolju glumicu – 1982, za mini TV seriju „Žena zvana Golda”, o izraelskoj premijerki Goldi Meir.

Imala sam mnogo trenutaka sreće, ali mnogo tuge, i uvek sam umela da sačuvam radost i da brinem o sebi. Radila sam, zarađivala, i bila nezavisna od osamnaeste godine, nisam htela da pravim kompromise ni u ljubavi, ni u profesiji. Sve što mi se događalo doživljavala sam vrlo emotivno, srce mi je bilo jedini putokaz, smatrala sam da sve mogu da izdržim. Pored snage, uvek sam imala i osećaj krivice. Čitavog svog života. Ali, ne žalim za stvarima koje sam uradila, samo za onim koje nisam – rekla je Ingrid Bergman u jednom od svojih poslednjih intervjua.

OD SVETICE DO SKANDALA

Prvi muž Ingrid Bergman bio je Šveđanin Peter Lindstrom, lekar, s kojim ima ćerku Piju, a godinama je bila u ljubavnoj vezi sa slavnim fotografom Robertom Kejpom. Brak sa Lindstromom raspao se kada se zaljubila u reditelja Roberta Roselinija, koji je angažovao za film „Stromboli”. Pobegla je s njim u Italiju, iako je on tada bio oženjen. Dva meseca posle završetka snimanja filma rodila je sina Roberta Ingmara Roselinija, i to je bio i početak nezamislivog skandala. Kolike je razmere dobila ova „nedozvoljena ljubav” svedoči i to što je Ingrid Bergman postala nepoželjna u Americi. Roselini se, ipak, razveo, najzaljubljeniji filmski par venčao se maja 1950, a dve godine kasnije rodile su se bliznakinje Isabela, danas poznata glumica, i Isota. Burno su se razveli 1957, a već 1958. treći i poslednji put udala se za švedskog producenta Larsa Šmidta, s kojim se rastala posle 17 godina.

GLUMA KAO LEK

Posle razvoda od Roselinija, ulogom u „Anastasiji” Ingrid Bergman trijumfalno se vratila na američku scenu. Oskara je u njeno ime primio njen veliki prijatelj Keri Grant, a ona se u Holivudu nije pojavila sve do 1958, i uprkos svim skandalima koji su je pratili, ostala je veoma cenjena zvezda.

Ako biste mi uzeli glumu, prestala bih da dišem. Gluma je najbolji lek na svetu, zato su glumci veoma srećni ljudi. Međutim, ne treba zanemariti da glumice do 45. godine mogu da igraju zaljubljene žene, a posle 55. samo bake, i veoma je teško tih deset godina između. Ali, ne plašim se, jer mi je važna samo profesija. Više ne pomišljam na brak, imala sam različite muževe, porodice. Sve ih volim i posećujem, ali duboko u sebi osećam da pripadam glumi – govorila je Ingrid Bergman, lepotica tužnih očiju.