Intervju sa rediteljem Markom Kostićem

Novogodišnji praznici su doneli nove pakete ponuda preko kablovskih operatera, filmske maratone, premijere novih serija, bioskopske (praznične) hitove i slično.

To je bio jedan od povoda za kratak ali sadržajan razgovor sa rediteljem Markom Kostićem, o analizi aktuelnih tendencija TV i filmskog tržišta.

FR – Da li su igrane serije (produkcija Netflix, HBO, Showreal,Amazon) postale kvalitetnije ili značajnije od igranih dugometražnih filmova sa kojima se najčešće upoređuju?

MK – Da, serije su nadmašile filmove, zahvaljujući dramaturzima. Film je pre svega vizuelna, a ne literarna forma, pa su scenaristi smatrani za profesiju nižeg reda, pogotovo u drugoj polovini prošlog veka. Ali u savremenim američkim igranim serijama, scenaristi su često kreatori celog projekta i produkcija se prilagođava njima, a ne oni produkciji.

U autorskom filmu dvadesetog veka, dominirao je postupak – igranog dokumentarizma, dok u serijama dominira narativna fikcija i u njima nema skoro ničeg dokumentarnog. Igrane serije su vid pozorišta (na čelu sa piscem), dok su umetnički filmovi (Tarkovski, Bergman, Antonioni, Kopola, Kjubrik) vid arhitekture (na čelu sa montažerom). Filmska estetika pretežno se oslanja na razradu scenskog prostora, dok serije na tempiranje dramskog procesa (tajming). Film je idealan za opisivanje psiholoških stanja, a serije za prikazivanje društvenih promena.

Današnje serije, u stvari, predstavljaju povratak književnosti u komercijalni medijski program. Telenovele su sjajajan primer forme u kojoj se slika nalazi u službi teksta, a ne tekst u službi slike – zato su u prošlom veku takve serije bile potcenjene. Mislim da se danas menja medijski status telenovela i sapunica. A promena statusa i jeste osnovna radnja svake telenovele kao i svake serije koja se bavi građanskim realizmom.

U igranim kablovskim serijama nije važna atmosfera, ni impresija, već fabula. Za razliku od slavnih filmskih autora, koji komuniciraju putem autentičnosti scenskog prizora, kod serija je važna sama informacija, odnosno memorija publike dok zaključuje da je to što znamo, različito od onog što gledamo. Dok je film promovisao pokretne slike kao dokumentarnu istinu, serije poručuju da slikama ne treba verovati. Zato se toliki broj serija, pre svega na Fox Crime, oslanja na lik ekscentričnog detektiva, koji koristi naučne sisteme da bi pokazao kako vizuelni utisak vara, a metodsko rezonovanje odnosi pobedu na otvorenoj sceni. U serijama, utisak u prostoru ustupa mesto orijentaciji u vremenu, a elitistički herojski imidž ustupa mesto liberalnoj inteligenciji.

FR – Da li uočavaš u serijama odraz sadašnjeg političkog trenutka, recimo uticaj pokreta kao što je MeToo ili na primer Trampovog dolaska na vlast?

MK – Politička korektnost u novom veku je promenila svoje značenje u odnosu na prošli vek. Dok je tolerancija ranije značila biti umeren i uzdržan, sada to nije dovoljno. Danas je to neobičnija i atraktivnija kategorija, određena javnim poštovanjem manjinskih grupa i manjinskog opredeljenja pojedinaca. Zapravo, ne možete više biti deo većine i biti politički korektna osoba. Tolerantni ljudi su danas posebni i ekscentrični slučajevi. Primeri za to najbolje se vide u humorističkim serijama (Superstore, Mom, Single Parents, Playing House, Telenovela, Superior Donuts, Happy Together, Brooklyn Nine-Nine, Girlboss, Young Sheldon, Subergatory).

Sa druge strane, možete biti ekscentrični a i dalje biti nekorektni, to pokazuje slučaj Donalda Trampa. Ako treba da odgovorim šta je to što povezuje Trampovu vladavinu sa MeeToo pokretom, to je ekstremni rasizam na jednoj, i ekstremni liberalizam na drugoj strani. Zaključak koji povezuje ove dve krajnosti nije tako komplikovan kao što na prvi pogled izgleda. Radi se o odumiranju većinskog sloja srednje klase, odnosno pomeranju srednjeg staleža van domena građanske javnosti. To znači da će na javnoj sceni uskoro ostati samo periferni (kablovski) kanali, ali različitog političkog predznaka. Lično, nisam protivnik te tendencije. Možda će to značiti lošiji kvalitet života, ali bolji medijski program. Iz mode izlazi kvalitet, a ulazi identitet.

FR – U kom smislu se takvo stanje u novom veku odražava na naš region?

MK – Postoji još jedna važna razlika između serija i uticaja filma u prošlom veku. Filmska umetnost bila je primer zanimanja koji privlači načinom života, masovnim senzacijama i glamuroznim čulnim obećanjima. Takve mistifikacije i dalje postoje, ali nestaje mogućnost da se neki društveni i seksualni motivi nazovu „normalnim”, a neki drugi ne. Trenutno se događa decentralizacija vrednosnih sistema i savremeno društvo gubi pravo na „normalan” život, jer ono što je do skoro smatrano normalnim, društveno prihvatljivim, čak i poželjnim, a na Balkanu često neophodnim, sada spada u diskriminaciju. Baš zbog te normalnosti, Harviju Vajnštajnu sada preti doživotna robija.

Sa takvim neverovatnim vrednosnim oscilacijama, postavlja se pitanje u šta verovati, i koje mišljenje zastupati? Po meni, jedina kategorija u koju treba verovati je da će se sve promeniti, jer se navike menjaju mnogo brže nego u prošlom veku, za vreme Berlinskog zida. Pitanje je da li će bivše jugoslovenske republike ikada shvatiti da je zid bio privremen, dok je društvena transformacija stalna. Mislim da je problem našeg mentaliteta (kao i naših medija) što ove dve kategorije postavlja obrnuto.

FR – Da li gledaš serije sa političkom tematikom? Da li bi neku izdvojio?

MK – Od britanskih, preporučio bih sve od Debi Horsfild, autorke serije Poldark, o počecima engleske industrijske revolucije. Od američkih, sve od Aarona Sorkina, pogotovo Newsroom, seriju o političkom programu jedne velike TV stanice. Ali, iako tema jeste poltička, kao i u seriji West Wing, ono što je kod Sorkina najbolje zarpavo se odnosi na analizu ljudskih emocija u prisustvu medija. Kod Sorkina, emocije nisu subjektivna već objektivna kategorija, uvek podložna proveri, diskusiji i korekciji javnog mnjenja. Kao kod Dikensa, ovde materijalizam nije u suprotnosti sa plemenitim osećanjima. Po Sorkinu, ljudi koji rade u publicistici imaju razvijena i svesna osećanja, dok takozvani obični ljudi, privatni autoriteti koji navodno gledaju svoja posla, oni mogu prenaglašavati svoja raspoloženja i svojim fizičkim prisustvom emocionalno ucenjivati druge ljude, ali njih ne nazivamo emotivcima zato što su osetljivi, već zato što nas oni na to primoravaju. Kao u teoriji Jurgena Habermasa, kod Sorkina je familijarno okruženje grubo i neosetljivo, za razliku od kritičke rezonantnosti i verbalne sofisticiranosti medijskih profesionalaca. Po njemu, samo novinari, urednici i demokratski političari poseduju osećanja, sve drugo su društveni aspekti nasilja, afektacije svakodnevnih predatora i običnih siledžija, svuda oko nas. u tobož prijateljskim krugovima.

(autor fotografije Goran Gocić)

Sa rediteljem Markom Kostićem razgovarao Radiša Cvetković, Januar 2019. godine