Varsavski filmski festival

Istočni blok dominira na Varšavskom festivalu

Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin
15/10/2013

Nalazimo se na polovini festivala i možemo da zaključimo da filmovi koji dolaze sa Istoka, ne samo da imaju brojčanu prednost već bih slobodno rekao da su i po kvalitetu bolji nego zapadni susedi. Razlog tome je možda što ih prosto ima više ili jednostavno ja nisam imao sreće sa izborom filmova.

„Selio” sam se iz sale u salu, gledajući filmove u nekoliko takmičarskih kategorija gde su najviše dominirali selekcije glavnog takmičarskog programa, „Slobodan duh” i „Otkrića”.Teme i priče su zaista različite od kockara, preko neuravnotežene tinejdžerke, tajne policije, paravima sa ljubavnim problemima, paćenika koji nema svoje ja, duhovnog putovanja Čileom, pedofila i ubice do pisca/scenarista koji se poigrava sa svojim likovima.

Neki filmovi su zaista loši i prosto ih ne treba spominjati, dok su drugi onako osrednji, ali vredni pomena. Izdvojio bih„Trap street” kineske rediteljke Vivian Ku. Li Kuiming je internista geodet, koji jednog dana upoznaje devojku koja radi u misterioznoj laboratoriji 203. Posle nekoliko neuspelih mapiranja te teritorije šef ih premešta na drugu lokaciju bez ikakvog objašnjenja. Pošto se Li polako zaljubjuje u curu iz laboratorije, on skoro svakodnevno odlazi ispred laboratorije, što alarmira specijalnu policiju. Zaniljiv obrt u filmu ali nažalost nedorečeno delo. Zatim je tu ostvarenje „Big bad wolves” izraelskog dvojca Aharon Kešalesa i Navota Papušada. U pitanju je triler, drama sa primesama komedije. Policija nema dovoljno dokaza da za tužilaštvo i pedofil, ubica biva pušten na slobodu. Otac poslednje ubije devojčice preuzima plan u svoje ruke. Kidnapuje pedofila i odvodi ga u kucicu, sa velikim podrumom, gde počinje da mu radi sve one gadosti, osim seksualnog zlostavljanja, koje je pedofil devojčicama radio. Priča je više nego zanimljiva i potresna, ali upravo elementi komedije slabe ostvarenje. Nažalost ni previše providan i naivan kraj nije pomogao da se slika promeni.

Zatim je tu čileanski film „Much better than you” Čea Sandovala, o Kristobalu, pravom luzeru koji ni u četrdesetoj godini ne zna šta hoće. Na ivici je razvoda, isfristriran i hoće da nađe ženu na jedno veče kako bi se osetio ponovo kao muškarac. Kada mislimo da će konačno da napravi pravu odluku i preokrene život, Kristobal nastavlja istim stopama. Ono što krasi ovaj film je kraj koji reditelj nije hteo da menja kako bi udovoljio gledalištu.

Zatim su tu filmovi „The Gambler” litvanskog reditelja Ignasa Jonunasa, „Love is blind” estonskog reditelja Ilmara Raga (o njemu sam već pisao), koji se takmiče za glavnu nagradu, zatim „Rites of passage” australijskog reditelja Filipa Kroforda, koji se nalazi u takmičarskom programu „Slobodan duh” i „Love building” rumunske rediteljke Julije Ruđine.

Najveće blago filma „The Gambler” je Janis Eglitis, director fotografije, koji je uradio izvanredan posao. Takvi kadrovi, boje su da vam oduzimaju dah. Nije džaba ona izreka slika vredna hiljadu reči. Treba videti da bi verovali. Mana ovog filma je što je knjiški tip. Pod tim mislim, da tačno postoji plan i program kako likovi treba da reaguju, kada i na koji način i sve je prosto po šablonu urađeno. Imamo puno oscilacija, kao u holivudskim filmovima, drži sve vreme pažnju i ni u jednom trenutku nije dosadan i naporan, ali neobjašnjivo sretan kraj pomalo baca mrlju na ovo zaista dobro ostvarenje.

Rumunski film je pokupio dosta simpatija, a njegova rediteljka se nalazi u žiriju takmičarskog programa. 10-12 parova odlazi u kamp kako bi izlečili svoju vezu. Sve smo to mi, ili ćemo biti i samim tim je ovo neiscrpna, ali uvek zanimljiva tema. Od svh glumaca samo se trojica profesionalno bave ovim poslom, dok su svi ostali amateri koji su završili tromesečni kurs glume, čime ovo delo čine izuzetno vedrim i zanimljivim.

Australijanac je napravio malo remek delo. Film je snimljen kao lažni dokumentarac. Do samog kraja sam imao utisak da je to zaista dokumentarac. Filip Krofor je napravio sjajan film o omladini u Ausutraliji bez cenzure. Scenario nije postojao, već su ih priče tih klinaca vodile, a onda je došao red na montažu gde je i nastalo ovo delo. Koristeći razne efekte, igrajući se sa formatima i bojama, napravljeno je autentično delo, koje svaki klinac i roditelj mora da vidi.

Nisam zaboravio ni na naša dva ostvarenja „Vir” Bojana Vuka Kosovčevića i „S/Kidanje” Koste Đorđevića. Toplo oba prihvaćena, totalno po temama različita ali stilski dosta slična.