Nebojša Glogovac

Jedno sećanje na Nebojšu Glogovca

Izvor: FIlmske radosti | Mesečnik Kinoteka
Autor: Gorčin Stojanović

A što ti mene voliš, Jelo?
Zato što si lep i čestit.

Taj filmski dijalog stoji ovde, na početku pokušaja pisanja o umetnosti Nebojše Glogovca, jednog od najvećih srpskih glumaca uopšte, ne zbog potpisnikovog sentimenta, niti pak sećanja na zajednički rad, nego zato što u odgovoru na pitanje, u rečenici što je Branka Katić izgovara kao Selenićeva junakinja, stoji jedan od ključnih razloga neizrecive tuge zbog Nebojšinog odlaska, a u isti mah i jedan od ključnih postulata njegovog glumačkog bića.

Lepota duha i čestitost duše, naime, uvek su jasno i jarko vidljivi, na pozornici ili u krupnom planu na bioskopskom platnu. Nebojšin glumački habitus, instinkt, znanje, tehnika, a pre svega ogroman, neiscrpan dar, nahodili su se u toj čestitosti, suštinskoj lepoti duše otvorene za svet u kojem živi, spremne da se s tim svetom nosi i vodi stalni dijalog. Za to je bila neophodna velika osetljivost, ona ranjivost koju je, katkad, potrebno sakriti pod gotovo mizantropsku masku. Takva senzibilnost je od one vrste koja nalaže izvesnu samozatajnost, neki oblik hotimičnog skrivanja celokupnog bogatstva jednog bića. Govorim, dakako, o glumačkom biću. A mislim na ljudsko. Jer, kod velikih, najvećih glumaca, kod istinskih umetnika, a ne činovnika glume, to je naprosto neodvojivo.Unutarnje bogatstvo o kojem je ovde reč, jeste stalni oblik razmene sa samim sobom, sa tamnom i svetlom stranom svoje prirode, sa svim nesavršenostima koje biće neizostavno nosi. Taj unutarnji dijalog – ne monolog! – potom se pretvara u ono što zovemo glumačkom unutarnjom radnjom, onim ispoljavanjem lika koje ne mora uvek da bude slikano pastuoznim potezima i jarkim bojama. To su, u svoj preobilnoj punoći, uvek mogli osetiti Nebojšini partneri, a potom, u zajedništvu saigre, i gledaoci.

Ako prethodne reči deluju odveć apstraktno, možda je dovoljno podsetiti se triju uloga, raspoređenih u tri tačke suviše kratkog, ali bogato sadržajnog glumačkog puta Nebojše Glogovca. Selenićev Bogdan Bilogorac iz 1995, stoji na tom početku kao vrelo čiste emocionalnosti, jednostavnog izraza i epsko-lirske snage. Ona scena iz tog filma koja je na snimanju izazvala sve one iste emocije kod prisutnih, prvih gledalaca, dakle, i to u svakom dublu, pa i u onim stopiranim ili tehnički neuspelim, a koje će izazvati docnije u bioskopima takozvana „scena pod mostom”, dolazi u prvi mah u sećanje. No, posle tog dramskog vrhunca, slede i tri Nebojšine poslednje, kratke scene – zapravo jedna, razlomljena u tri eliptična odlomka – rastanka dvoje zaljubljenih. Onu drevnu melodramatsku formulu raspetosti između osećanja i dužnosti, u tri kratka vremenska intervala pakovanja za odlazak u rat, pravljenja omiljenih „pofezni”, i molbe za poslednjim poljupcem, Nebojša uzdiže na tragetski nivo upravo emocionalnim gradiranjem, svešću o svojoj glumačkoj snazi, trima unutarnjim radnjama koje svedoče o ljubavi, neminovnosti i bolu. Tri pogleda u pravcu partnerke, tri fine niti ispredene iz jednog istog, dubokog emocionalnog prediva, tri trenutka u kojima dečak postaje čovek, a sa stalnom svešću o tome šta se u realnom vremenu nešto ranije, a u filmskom tek časak pre dogodilo, koja vrsta pucanja one opne bića što ga štiti od spoljnog sveta. Treba li podsećati kako je reč o prvoj velikoj ulozi na filmu?

Uloga Mladena u Golubovićevoj „Klopki” iz 2007. svedočanstvo je pune glumačke dospelosti. Preovlađujuće samoosećanje iz kog igra svoj lik, Glogovac naizgled svodi na svega nekoliko sredstava, od kojih je način stiskanja usana tek diskretna naznaka one nutrine iz koje ucenjeni čovek u borbi za najbliže dela na stazi pretvaranja u ubicu. I kada, pred kraj, u ispovednom monologu pred Natašom Ninković, zapravo ispriča priču, koja je gledaocu već poznata, štaviše upravo viđena, Glogovac, opet pažljivo odabranim unutarnjim radnjama, uzdiže dramski triler na nivo tragedije, dajući mu tačno onu, čini se jedinu moguću dozu plemenitog pathosa lišenog sentimenta.

Gotovo na samom, rekoh li neshvatljivo preranom kraju Nebojšinog filmskog glumačkog puta, stoji Vjekoslav Kralj iz Grlićevog i Tomićevog „Ustava Republike Hrvatske“ (2016). Zahtev da se u isti mah očuva jedinstvo – i jedinstvenost – lika rastočenog u najmanje tri svoja ispoljavanja, a da se igra iz tri registra, međusobno gotovo isključujuća (homoseksualac, šoven, uredni građanin), bilo je moguće ispuniti samo visokim majstorstvom, potpunim predavanjem, neposrednošću izmešanom sa dekadentnim sredstvima travestije (i glumačke, i one doslovne). Snaga te uloge, a s njom i celog filma koji se odvažio stupiti na sklisko tlo moguće čiste iskonstruisanosti, počiva upravo i ponovo u tom moćnom sadejstvu Nebojšinog etičkog bića i njegovih protivrečnosti, i glumačke, sada već iskustvom obilato ispunjene moći da uvek bude do kraja i nepatvoreno, životno i čisto prisutan u svakom kadru. Imajući, zapravo, tri zadatka u jednom, Nebojša svakom obezbeđuje sopstvenu autonomiju izraza kroz kretnje, stav i držanje, istodobno ih stapajući u lik spram kojeg se gledalac kreće u ambivalentnim osećanjima, od gađenja do sažaljenja. I opet, na snazi je snaga unutarnje radnje, jedinstvo lepote duha i čestitosti bića. Sve pre i posle toga je zanat. A ovde je reč o daru koji proističe iz samozapitanosti, iz dubokog osećanja nesavršenosti sveta, onog jedinog mesta s kojeg je moguće biti umetnikom, a ne tek interpretatorom.

I to je – ako je – jedan mogući odgovor na pitanje o glumačkoj veličini Nebojše Glogovca. Ukoliko je to pitanje uopšte potrebno postavljati. Jer, ta veličina je, dakako, neupitna, a pokušavati pronaći otkud ona dolazi možda nije ni potrebno: sublimirajući u svoje glumačko, dakle ljudsko biće, nedaće našeg neposrednog sveta, upijajući strašću, a bogateći svešću, uzdižući ih snagom umetničkog izraza na tragički nivo, u ogromnoj većini svojih i filmskih i pozorišnih uloga, Nebojša Glogovac napravio je glumački opus koji je ne samo najsjajniji odsev svog doba nego i trajno kulturno dobro, civilizacijska činjenica, epohalni trenutak uhvaćen u ćilibar umetničke snage.

Zato što je lep i čestit.