Projektor

Kamera i kalašnjikov (kolumna Nikole Pejakovića)

Izvor: Filmske radosti | Glas srpske
Autor: Nikola Pejaković
11/11/2012

Teško mi je da pišem ove kolumne. Od čoveka naprave nekog sudiju, kritičara svega i svačega, lokalnog mudraca koji svake nedelje soli pamet drugima; bez namere da sudi kritikuje i soli, kolumnista se, ipak, izražava rečima presuditelja, zvaničnog komentatora i lica bez greha. To je teško izbeći, taj položaj, ali pošto znamo da smo svi grešni, ne zamerite mi.

Pokušaću da, koliko mogu i znam, objasnim zašto bi se, jedna totalno haotična situacija na polju kinematografije u Republici Srpskoj, na polju filmske umetnosti i filmsko-televizijskog esnafa, morala precizno urediti. Ne samo da bi se kod nas pravili dobri i kvalitetni filmovi, nego da film počne končno da radi za našu stvar, da filmski radnici počnu da rade za sebe i svoju zemlju, da nam se žena Breda Pita, amater-kvočka po pitanjima filma i života, ne šetka po Bosni kao Orson Vels nekad.

Ili, bar, kako da stvorimo profitabilnu industriju? Možemo li? Ako ne možemo, dobro, ajmo dalje, ali treba prvo da probamo. Na Bosni su već mnogi zaradili, ali su se pare i politička korist slili u džepove Republike Sarajevo, u sarajevske džepove. Sarajevo je dokazalo sposobnost i pokazalo tu, i u ratu viđenu, mračnu lukavost, smisao za posao; oni su najjača, najumnija i najtalentovanija imena iz svoje čaršije postavili da rade u Kulturi. Sve što vredi u tom gradu, radi za ideju Države. Kultura je, u njima, muslimanima – Bošnjacima, državni, naglašavam DRŽAVNI posao, od državnog značaja, i na tome im čestitam. Mi smo za njih smiešna grupica amatera, sitna boranija. Oni taj važan posao za narod i državu, nisu poverili babama i tetkama, ženama i strinama kumova stranačkih čelnika; nisu poverili nafrakanim sekretaricama, nego ratnicima, ljiljanima, jer Rat još traje; to još samo banjalučke kulturne kreature ne shvataju.

Film, u RS, mora da se reši sistemski. Država mora da postavi pravila igre. Moraju da se transparentno dele pare za filmske projekte i da se zna, da neko odgovara za te pare; projekti moraju da budu zreli, pametni i korisni za otadžbinu. Moraju da se nađu pare za projekte od nacionalnog značaja, takođe, i za mlade autore koji bi da ekperimentišu i idu dalje filmskom magistralom; i za klasične, autorske, projekte. Svi oni moraju da pokušaju da budu organizovani kao komercijalni proizvodi, ne totalno subvencionisani, da ne budu kao neke kolokvijalne vježbe, već kao proizvodi koji imaju svoje tržište i krajnjeg kupca. Subvencije moraju da postoje, ali o tome treba da odlučuje tim stručnjaka koji znaju kako se pravi film, a ne da se stvori neki provizorij, neka grupa filmofila i ljubitelja fotografije koja će da određuje šta je šta, a ni sama ne zna ništa o filmskom zanatu. Kuda, kako i kome ide novac, to je pitanje nad pitanjima; zašto i za šta se daje taj novac, koji je motiv i interes.

Da bi se stvari stavile pod kontrolu, neophodan je Filmski centar Republike Srpske. U njemu bi radilo nekoliko stručnih ljudi koji bi bili zaduženi za organizovanje i sprovođenje Konkursa (za dodelu sredstava za filmske projekte). Takođe, njihov zadatak je filmska veza Republike Srpske sa svetom i drugim Entitetom, odnosno, Sarajevom. Takođe, veza sa filmskim centrima drugih zemalja, koordinacija rada naših i stranih umetnika i producenata, kao i pomoć domaćim filmadžijama da dopru do evropskih filmskih, i filmu srodnih, fondova.

U Filmskom centru ne smeju da rade državni službenici, već isključivo ljudi iz struke, oni koji iza sebe imaju djela – filmove, realizovane filmske scenarije, filmske scenografije, filmsku muziku, filmsku produkciju. Ministarstvo, takođe, ne treba da ima uticaj na rad Filmskog centra Republike Srpske. Stručni tim Filmskog centra i Ministar bi uskladili svoj rad i poteze, a bez saglasnosti oba subjekta, ne bi se mogao dati novac ni za jedan projekat iz oblasti filmske umetnosti, uključujući i izdavanje knjiga, organizovanje filmskih ili parafilmskih festivala ili bilo čega vezanog za film. Tako bi, bar, trebalo da bude.

Ministar kulture samostalno odlučuje, bez obaveze da sluša naređenja. Kao i ljudi u Filmskom centru. Oni odgovaraju samo Bogu. Ukoliko odgovaraju i narodu, narod će pokušati da potplati, da slaže i nagovori da se daju pare za neku besmislicu. Tako bi trebalo da radi i Vlada svake zemlje. Da su čisti pred Bogom i da su odgovorni Bogu, a ne narodu, jer, u suprotnom, narod navali, moli, kumi, nudi pare, prijeti, poziva se rodbinske veze i – ništa od posla, ništa od Zakona i pravila. Koliko sam samo puta čuo da onu ili onog ne mogu da skinu, jer je kum ili kuma onog koji je dobar s onim i sve tako u krug. A svi vide da mast ode u propast, da se ne može dalje, ali – ta osoba ne može da se smeni; ne može i tačka. To klupko nepotizma, doći će nam glave. Svaka vlast, kakva god da je i kako god da se zove, ako ne uloži u obrazovanje i ne da sposobnima da rade, zamreće, uginuće. I oni i država koju vode.

Zašto pričamo o filmu? Film je, pored televizije i interneta, najkomercijalniji, najdirektniji i najpopularniji medij.Zato je vrlo efikasan. Nijedan narod ne može da polaže pravo na određene teritorije, ukoliko ne pokaže da na te prostore ne polaže pravo i u kulturnom smislu; ako ih ne osvoji natalitetom i kulturom, ako ne zaokruži svoj nacionalni prostor jednom efikasnom kuturnom politikom, Jedinstvenom Kulturnom Politikom. Samo kultura može dati legitimitet postojanju nacije i nacionalne teritorije (pogledajte komšije, za početak). Samo delovanje Institucija kulture može da obezbedi miran život i relizaciju pragmatičnih, svakodnevnih, političkih ciljeva. Zato se Albanci trude da dokažu da su Manastiri njihovi, da su oni stvarali tu kulturu i baštinili te kulturne vrednosti na Kosmetu, a ne Srbi. To, ko ne shvata, taj ništa ne shvata. Kultura je potrebna kao hleb i so, ali ne sentimentalnim tetkama na književnim večerinkama, nego narodu da preživi. Narod jede kulturu, kao što jede zeljanicu i živi od ukusa, hranljivosti i kvaliteta te zeljanice, te kulture.

Mi smo svoji na svome, ali ako to zaboravimo, ako nam kulturu vode alchajmer persone, svetski hohštapleri i hohštaplerke (šifra Festivali i Festovi), duduci i buljuci; ako dopustimo da nam sarajevska zima okuje duše i srca, a onaj oštri, zimski, smogom napunjeni sarajevski zrak u uđe u pluća, onda ćemo sami biti krivi što ćemo uskoro ležati na smrt bolesni i s pola glasa prizivati pradedove; malo Karađorđa, malo Lazara, pa onda malo opet Vožda, pa malo Obilića, i sve tako dok ne crknemo. I mi i država. I to sve zato, što smo se prema kulturi i filmu odnosili sa ignorantskom samovoljom, sa primitivizmom, konjski i nadmeno.

Jevreji samo kulturom dokazuju da je zemlja njihova. Znaju oni da je to jedini način. Naravno, i kalašnjikov ima snagu argumenta, ali arheologija je ubitačnija. Nema načina da se preživi ako se Predseednik Republike i Predsednik Vlade, kako god se zvali i prezivali, ne suoče sa pitanjem filmske i TV industrije, kao najvažnijim među nerešenim kulturnim pitanjima. Mislim da ćete grdno pogrešiti ako preko kolena, usput, sa prezirom, pokušate da rešite to strateško nacionalno pitanje, pitanje Kulture. Koga briga za partije i stranke u entitetu koga, ne dao Bog, nema. Ovim redom biva: Nema kulture – nema države – nema političkog života – nema nas.

Identitet Republike Srpske je kulturni identitet, a ne samo politički. Politička sudbina i granice se mogu preurediti jednim potezom flomastera, ali kulturne granice ne mogu.

Kad kažete kultura, pogledajte prvo kako se ljudi parkiraju, kako govore, kako psuju Boga, Oca, Majku, ženu, ćerku, sunce, nebo, hleb (čitavu potrošačku korpu); pogledajte ljude koji ne daju žmigavce; koji pljuju, prde, deru se po ulici, trube, dovikuju se, seru i pišaju na javnom mestu, loču do besvesti i organizuju orgije sa klinkama i kokom u Klubovima; šta čitaju odnosno ne čitaju naši intelektualci i profesori, kako potplaćuju, lažu, plaćaju novinare, spletkare, krivotvore diplome. Pogledajte…

Verujem da bi se pola Srba sad poturčilo, samo da još malo Evropa i Amerika stisnu. A stisnuće.

Veliki posao čeka filmske radnike Republike Srpske. Sarajevu – svaka čast; ispred nas ste 20 godina, ako ne i više. Prešišali ste nas i grabite svom snagom. Respektujem to i žalim što se, to znam, smejete i sprdate sa našim kulturnim radnicima, sa nekim našim stručnjacima, kad dođu u Sarajevo, da vam se ulizuju ili sarađuju. Sarajevski kulturni radnici dele iste političke stavove i iste političke snove koji mogu stati u nekoliko rečenica – Bosna i Hercegovina je država; Sarajevo je glavni grad; a muslimani-Bošnjaci su većinski narod i samim tim i Bosna je njihova. Znači, oni mudro, kao i Ameri, umetnost i kulturu stavljaju u službu politike. Ne postoji nijedan festival, izložba, nijedan koncert, ništa, ništa u Sarajevu ne postoji – da nema veze sa ratom, Bosnom i njihovim projektom – Bosna, unitarna država bosanskog naroda. Sad-zasad, država tri naroda, ali teži se da se svi utope u jednu priču i da se, po američkom modelu i kulturnim projektima, dobro osmišljenim i lukavo plasiranim, dokaže i postavi kao aksiom, postojanje bosanske nacije i bosanskog duha, bosanske umetnosti i svega što iz takve logike proizilazi.

Ako vam sad, gospodo iz političkog života RS nije jasno, onda dižem ruke. Onda i treba da vam deca i unuci nosaju štafetu nekom Visokom evropskom predstavniku u Visokom ili nekom drugu Lagumdžiji u Jajcu, za dan Republike. Moja neće, to vam tvrdu veru dajem.

Praštajte.