Killer Joe

Killer Joe (William Friedkin, 2011)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Tracy Letts, po istoimenom komadu
Fotografija: Caleb Deschanel
Muzika: Tyler Bates
Uloge: Matthew McConaughey, Emile Hirsch, Juno Temple, Gina Gershon, Thomas Haden Church

Velika praznina se širi polako. Kao Svemir, u svoj tami koja ga tvori. Instant život, brza, pohovana hrana, usađeni snovi. Kvaka je u tome što ti niko ne kaže kako se oni ostvaruju. Kako ih živeti, kad se slučajno sudare sa tvojim svetom. Na kraju, kako se mračne niti šire preko tvoje savesti, kad u sopstvenoj naivnosti i idealizaciji napraviš pogrešan zaokret u životu. Da li je istina da su ljudi istrošili osnovne emocije iz dosade ili ih preveliki broj iskustava prosto otrese preko ivice bezosećajnosti? Možda su neki i rođeni sa tim. A neki, usled nedostatka mehanizama i snage da se bore sa realnošću prosto skliznu u glupost, retardaciju ili ludilo. Izgleda da uvek stradaju oni koji se zapravo nečemu nadaju, ali nisu imali dovoljno sreće (ni znanja) da se suoče sa svojim šansama ili im fali ta magična trunka da se uklope u realnu situaciju i stoga uvek ostaju neprilagodjeni i pregaženi nemilosrdnošću života kao takvog. Tako blizu, a tako daleko. Nadomak da urade nešto dobro. Surovo klatno nad glavom čovečanstva…

Kris, prosečni momak iz predgrađa Dalasa, je konačno zaglibio dublje nego što treba. Duguje priličnu svotu zahvaljujući bahatosti i neosetljivosti majke, sa kojom živi,a možda i pomalo zbog svoje naivnosti i neodgovornosti. Ali za sve postoji rešenje. U kišnoj noći Teksasa, on upada u prilkolicu svog oca Ansela (koji živi sa novom ženom Šarlom i Dotie, Krisovom sestrom), sa fantastičnom idejom- angažovati ubicu Džoa Kupera, rešiti se majke, pokupiti premiju osiguranja, kojom će ubica biti isplaćen, a on rešiti problem s novcem i krenuti iz početka. Još će se ostali članovi porodice opariti. A majka ionako nikome neće nedostajati, zbog teškog karaktera i zato što ionako nikog ne voli. Ono sa čim on slabo barata su činjenice- Džo je skuplji nego što mu je rečeno, a kao avans će morati da preda i Dotie, koja je ubici zanimljiva kao žena. Takođe, tu je i Reks, novi dečko njegove majke, koji, poput potpune nepoznanice, luta okolo u žutom sportskom automobilu, kao đavo, sejući svoje seme bez oklevanja. Da sve bude još začinjenije, tu je i Diger Soms, kome duguje novac, a kome se dopada i zapravo mu ne želi zlo, izuzev principa radi. I sad, ko je tu zapravo odgovoran za celu zbrku?

Pomen imena Vilijama Fridkina će mnogima probuditi sećanje na priču s početka sedamdestih, kada je dobio epitet najartističnijeg reditelja američkog „Novog Holivuda”, kada je pored izražene estetike bliske evropskom filmu snimio i nekoliko veoma interesantnih bioskopskih filmova, od kojih je najpoznatiji „The French Connection”, jedan od apsolutnih oskarovaca. No, nikada nije ponovio zamah sa početka karijere. Pojedinici će možda naglasiti filmove kao „Cruising” ili „To Live and Die in LA” kao zanimljiva ostvarenja, ali je njihov uspeh više sporadičan nego globalan. Neki će ga se možda setiti i po čuvenim scenama filmskih jurnjava kolima (ponovio ih je dva puta, sa podjednakom efektonšću), a oni koji su gledali više njegovih ostvarenja će se svakako morati složiti i sa činejnicom da svi njegovi filmovi imaju neverovatne obrte i pomalo art-noir pristup realiaciji teme kojom se bave.

Iako zvuči kao predug uvod, pomalo biografski preopširan, valja naglasiti da prethodni pasos nije slučajan. Navedene filmove i „Killer Joe” dele decenije, ali nije na odmet podsetiti se zašto i kako je Fridkin napravio ime. Pre svega, zato što je tako lakše pratiti sam film. Možda nije imao ostvarenje sa značajnijim odjekom u ovom veku, ali autor svakako ima znanje u rukama. Okolnosti su ga načinile alternativom film-noara ili majstorom za mistične trilere, ali dubinu stvaranja mu je teško poreći, kao i sposobnost da pomeri nešto u gledaocu. Čak i u modernom filmu, koji je lišen svake kitnjatosti i suvišne misli, lako je uočiti stabilni kadar i pažljivo birane fotografije i uglove koji karakterišu znalca. Nepobitna je činejnica da ovakve stvari čine da film ima veću dubinu od same naracije, što treba smatrati esencijalnim kod filmske umetnosti- sposobnost da se stvari prikažu na više uglova i da se spajanjem istih sam događaj dublje sagleda. Takođe, treba se vratiti i kastingu. Fridkin je dobio skup odličnih glumaca, koji su šansu u radu sa njim iskoristili perfektno. Iako Mekonahi krade predstavu (što se nameće kao logična činjenica, obzirom da njegov lik ima najviše odstupanja od okruženja u kojem se zatekao), film obiluje ulogama koje se mogu smatrati vanserijskim- bilo da govorimo o ciničnoj i proračunatoj Šarli Geršonove ili tupom i uništenom Anselu Haden Churcha. Treba podvući i modernu kaubojštinu koja provejava kroz sve pore Teksasa, čak i kad ova slavna država SAD-a nije više ono što je bila, koju nam odlično dočarava Džo, naslikan bravurom Mekonahiha, rođenog Teksašanina.

Lični utisak o ovom ostvarenju varira. Mada se s početka (i dobrom dužinom) čini da nema mnogo toga zanimljivog da ponudi (graniči se s dosadom koja pojedinim gledaocima može da izazove osećaj da je film celom dužinom skrpljen samo da bi se nekako dovukao do finala), na momente čak i prilično isprazan, ulazak u već pomenutih 15 završnih minuta niko ne može da pretpostavi. Tu leži najveća snaga ovog filma- kamerna, pozorišna scena koja grabi 15 minuta gledaočevog života i okreće celu stvar naopačke. Osećaj koji se radja je veoma čudan, ali, premda intenzivan, nikako negativan. Onaj prilično neobičnog stanja začudjenosti. Baš ta distanciranost između nje i ostatka filma govori u prilog promišlejnosti i jeszgrovitosti „Killer Joe”-a. Pitanja da li je moguće da američki film više ne može da ponudi ništa sveže i šokantno, ono što ga je i postavilo na mesto na kojem je, šarenilo neobičnih, kreativnih detalja koji intrigiraju, upravo tom scenom padaju u vodu, obzirom da se sve razmotava i lako promeni.

Mnogi će reći da je ovo zapravo crnohumorni film, koji prilično jasno udara na temelje moderne civilizacije, govoreći o stvarima koja su već postala opšta mesta naše svakodnevice i modernog društva- raspadu porodice, zatupljenosti, golom interesu i sveprisutnoj bezosećajnosti. Ipak, valja ostaviti prostora mišljenju da film „Killer Joe” krasi još i nešto dublje. Možda je to čista sentimentalnost prema nekadašnjoj potrebi da filmovi nose nešto drugačije sa sobom, ona koja rudimentira i smatra se suvišnom, nostalgija za prošlim vremenima kada se drugačije gledalo na stvari, ali čini se da ovaj film ipak nudi nešto širu perspektivu. Dominantno mišljenje koje se nameće posle gledanja je da je Fridkin dao kinematografiji još jedan svež i zanimljiv film, u okviru tematike koja mu leži. Uz malo dobrog toka, verovatno će se desiti ono što svi autori vole- dobiće kultni status. Treba smatrati da je ta šansa potpuno zaslužena. Kao i mesto na festivalu A kategorije kao što su Venecijanski ili onaj u Torontu, na kojima je i ugledao svetlo dana.