Mimi Vlaović

Korisni saveti sa Kustendorfa za mlade filmske stvaraoce (Roskam, Vilaluna i Kiang)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Mimi Vlaović

Svaka radionica na Kustendorfu imala je drugačiju atmosferu, ali spajajuća tačka je bila to što su se gledaocima još više dopali filmovi nakon što su čuli autora kako razgovara o svojim postupcima. Iako film govori za sebe, nemoguće je iz prvog gledanja shvatiti svaki sloj i nameru tima koji je radio na tom delu godinama. Razgovori sa autorima su, upravo zato, neprocenjivi i u ovom tekstu sa vama delim najinteresantnije segmente njihovih eksplikacija. Tri potpuno drugačija ostvarenja su u pitanju: kineski film o iskušenjima tibetskog monaha, francusko-belgijska koprodukcija koja izgleda kao blokbaster ali se bavi esktremima do kojih ljubav vodi, i filipinski film koji nas upoznaje sa karakterom njihovog naroda i značajem porodice.

„Sunce koje pomera planine”

Ovo je film o tibetskom monahu koji dobija dozvolu da na neko vreme ode kući jer mu je brat doživeo ozbiljnu povredu. U kući zatiče verenicu svog brata, odanu i punu života, koja u njemu budi osećanja za koja je mislio da su zauvek uspavana. Film odiše poetičnošću, upoznaje internacionalne gledaoce sa tibetskim budizmom, običajima, tradicijama i načelima koja tu veru krase. Radionica je bila sa scenaristom i režiserom Vang Kiangom (Wang Quiang) i producentkinjom Li Haihua. Režiser je govorio da ima iskustva sa ovom temom zato što je prethodno snimio nekoliko dokumentarnih filmova o tibetanskom budizmu. Njegov stil pisanja je precizan i tačno izmeren, te ne počinje da piše ukoliko nema celu priču zamišljenu. Nekoliko puta navodi da on sam nije vernik, zato što je previše racionalna osoba koja se oslanja isključivo na logiku, te se ne vodi instinktom u svom radu već sve pažljivo promotri. Postojalo je ipak nekoliko trenutaka kada je veoma želeo da bude pripadnik bilo koje vere, samo da bi bolje razumeo posvećenost sopstvenog junaka. Producentkinja govori da je ona budističke veroispovesti i da joj je najteži deo posla ipak bio da dobije dozvolu za snimanje u svetim prostorijama tibetskih hramova.

Ovaj film krasi jedan upečatljiv otvoreni kraj, te je autor govorio da je upravo otvoreni kraj metafora osnovnih zapisa budističke vere, zato što u budizmu ne postoji konkretan odgovor ni na jedno pitanje. Najbolji odgovor leži samo u srcu i ono što se desi je najbolja stvar koja je mogla da se desi određenoj osobi. Poručuje, da je šta god da gledalac zaključi na kraju – koji su motivi likova da se odluče na takav potez –  ispravno. Producentkinja govori da je kraj za nju bio presudan da producentska kuća odobri ovakav projekat. Autor dodaje da za film o religiji nije neophodno da autor bude deo te religije, ali je važno da ne bude protiv religije jer se onda stvara pogrešna emocija.

Vernost

„Vernost“, ili pod alternativnim nazivom, „Trkačica i Zatvorenik“ je film belgijskog režisera Majkla Roskama koji je već imao nekoliko uspešnih ostvarenja, uključujući nominaciju za Oskara za najbolji strani film „Bikova glava“ 2011. godine. Film je protkan idejom o fatalnoj ljubavi i tome koliko daleko smo zapravo spremni da idemo zarad njenog opstanka. Stavljajući svoje likove u najteža iskušenja, u današnjem dobu nam prikazuje koliko je neobično biti spreman na bilo kakvu žrtvu zbog druge osobe. Dok smo čitali „Romea i Juliju“ ili gledali „Karmen“ mogli smo takvo ponašanje da pripišemo drugačijem vremenu, ali šta se dešava kada u današnjem individualističkom dobu, gde je svakom osnovni cilj da sebe poštedi kompromitovanja, i bilo kakvog ugrožavanja kvaliteta sopstvenog života zbog opstanka emotivne veze, svedočimo takvom prelaženju granica ,,normale”? Reakcije studenata su bile različite, neki su bili oduševljeni snagom ljubavi, dok su drugi ipak film prepoznali kao jedan kliše koji ima dosta ,,rupa” u priči.  

Režiser opisuje svoj film kao „lovechild“ filmova „Un homme et une femme“(1966) i „Heat“(1995). Govori da je upravo gledajući film „Heat“ dobio inspiraciju za svoje novo ostvarenje jer je počeo da se pita o posledicama neizgovorenih emocija u filmu. Film je podeljen na tri dela, čiji naslovi su imena glavnih likova i jedna rečenica koja opisuje njihov odnos – ,,Bez cveća, molim”. Otkriva nam da mu je prva ideja bila da ti naslovi budu poetičniji, ali da je u montaži shvatio da je jednostavniji način nekad ispravniji.

Glavnog glumca Matijasa Šunartsa je želeo od početka za tu ulogu jer je već sa njim sarađivao, ali problem je bio naći podjednako snažnu glavnu glumicu. Matijas je predložio režiseru da pogleda „Plavo je najtoplija boja“ (2013), nevezano za njihovu potragu glumice. Roskam je odmah u Adel Eskarkopulos pronašao ono što mu je bilo potrebno. Problem je bio taj što je ženska junakinja prvobitno u scenariju imala preko trideset godina, te je Adel bila premlada. Roskam je ipak podsetio sebe da je on i scenarista, te ima moć da promeni taj broj na prvoj stranici. Govori da su sve neuverljive odlike ovog lika promenom godišta nekako došle na svoje mesto, jer je mnogo logičnije da jedna mlada osoba bude zaljubljena tako čisto i naivno. Njeno godište dalo je kredibilitet njenim izborima.

Svi su se složili da je hemija na platnu bila neverovatna, te je pitanje bilo kako je režiser radio sa glumcima. On je odgovorio da nikada ne organizuje probe jer kada se na probi desi nešto magično teško je to ponovo oživeti na snimanju, pa i glumci i on sam postaju razočarani.Voli da postavlja scenu na setu gde su glumci pod pritiskom tog trenutka.  Omiljeno mesto za razgovor sa glumcima o likovima i njihovoj motivaciji mu je na kostimskim probama. Oni tu prvi put ,,ulaze u cipele” svojih likova isprobavajući njihovu odeću. Preporučuje to i mladim autorima jer je veoma zabavno, kao i prirodno za građenje likova. Daje glumcima slobodu da vežbaju sami, da u potpunosti ,,poseduju” svoj lik i oni tu vrstu poverenja poštuju.

Kada je reč o pisanju, za njega je neizostavan element kriminala za dobru priču. Tvrdi da u pisanju uvek postoji glorifikacija jer se većina ljudi tokom svog života u takvim scenama i situacijama moralno i emotivno neće naći, ali svaki gledalac ima svoj moralni kod i zna koje situacije bi ga naterale da taj lični zakon prekrši i tako postane neka vrsta kriminalca. Zato je autor siguran da je da bi se pravilno predstavilo ljudsko biće neophodno uključiti deo života koji je van zakona.  Ukoliko junak ne može da odoli iskušenju da uradi nešto protiv sebe ne razmišljajući o posledicama, on već gubi bitku i zato je  po autorovom mišljenju najbolji metaforički način za pronalaženje nečeg uzbudljivog i novog u ljudskoj prirodi upravo korišćenje kriminalističkog žanra.

Ono što je prvo privuklo neželjenu pažnju publike bio je znatan broj srpskih reči koje su prisutne u filmu. Slova na tablicama automobila glavne junakinje su BRE, što bi interesantno podcrtalo buntovničku strast junakinje, te je jedan od studenata pokušao da to prevede režiseru, ali je on tvrdio da su ta slova puka slučajnost. Mafija iz podzemlja sa kojom junaci iz filma sarađuju pričala je srpski jezik, sa čim smo se do sad susreli u mnogim filmovima. Režiser ipak insistira da je njegova namera bila da mafija bude albanska i da su njegovi prijatelji Albanci bili zaduženi za taj deo scenarija. Izgleda da je došlo do neke greške u komunikaciji.

Još jedan interesantan deo radionice bio je njegovo poređenje američkog i evropskog filma budući da ima iskustva sa oba, te je razliku objasnio ovako: ,,U evropskom filmu je osoba koja drži film u rukama osoba koja dobija novac (režiser od raznih investitora, produkcijskih kuća…) Dok je u Americi osoba koja drži film u rukama osoba koja daje novac”.

Pauwi na

„Pauwi na“ („Povratak kući“) ili za međunarodno tržište „Pedicab“ je dirljiva priča o filipinskoj porodici koja nakon teškog perioda u glavnom gradu odlučuje da se vrati u provinciju pedikebom(jednom vrstom rikše). Porodicu čini pet članova: otac Pepe, majka, ćerka, sin i njegova slepa trudna žena. Još jedan od likova koji prati njihovo putovanje je urbani prikaz Isusa sa kojim komunicira slepa trudnica.

Film je režirao Paolo Vilaluna i namenio ga je posebno za Filipince smatrajući da je to tržište spremno na jednu višeslojnu socijalnu kritiku koja će ih nagnati na razmišljanje.

Vilaluna je režirao više dugometražnih filmova, ali je skoro napravio pauzu od sedam godina radeći u marketinškoj kompaniji, odnosno kako bi on rekao, ,,prodao sam dušu jer od filmova nije bilo zarade“. Međutim, onda ga je zaintrigirao jedan članak o porodici koja je bila veoma siromašna i odlučila da se vrati iz Manile, glavnog grada Filipina, u provinciju Pedikebom. Lokalna vlast je to saznala te je poslala mini bus da ih pokupi i bezbedno odveze. U pravom životu ova priča je imala srećan završetak, ali Vilaluna je želeo da kroz tu priču obrati pažnju ljudima iz provincije da Manila nije raj na zemlji i da se sreća može naći i u malim mestima. Zbog toga je preoblikovao fabulu i uz anegdote još jedne porodice koja je živela na ulici u njegovom komšiluku napisao scenario. Pisanje je bilo njegovo lično putovanje kroz razmišljanje o klasama, religiji, Menili i karakteru Filipinaca. Kada je završio scenario pronašao je porodicu iz novina, te mu je ona dala dozvolu za snimanje, ali članovi nisu želeli da bude izloženi medijskoj pažnji.

Ovaj film je protkan crno belim scenama fantazije u kojima su junaci obučeni elegantno i prisustvuju svečanoj večeri. Vilaluna kaže da te scene predstavljaju najveću želju ljudi iz niže klase – da budu deo srednje klase. Njihova mašta je nešto čega se ne odriču i crno-bela tehnika je izabrana da bi se shvatila razlika između realnosti i fantazije. Kroz ovakvu strukturu želeo je da u jednoj od najpotresnijih scena pokaže da smrt ne bira klase, te je scena ubistva jednog od glavnih junaka prikazana upravo u fantaziji.

Vilaluna objašnjava i da neki od njegovih likova misle da je u redu krasti, jer siromaštvo za njih opravdava grehe kao što su krađa, pa čak i ubistvo, ukoliko je to u svrsi poboljšanja kvaliteta života njihove porodice. Oni smatraju da zaslužuju to što su uzeli, iako ih obuzme griža savesti. Govori i o filipinskoj odlici da kada se dođe do određene svote novca i neko je nameni jednoj svrsi (na primer pokretanju biznisa) čuvaće taj novac makar izgladnjivao sve članove porodice jer se neće odreći svog sna. ,,Uvek pokušavam da uključim svoje glumce u donošenje odluka njihovih likova. Stalno sam pitao glumca koji tumači oca familije – Pepea da li je u iskušenju da podeli svoj novac, ali on je uvek odgovarao ne.“

Filipinci su najveća katolička nacija u Aziji, mole se pred svaki obrok, poštuju tradiciju i njihov odnos prema religiji je veoma upečatljivo protkan kroz film.  Autor govori da on prolazi kroz sopstveno putovanje otkrića da li je Bog stvaran, ali da je lično protiv organizovane religije, zato što ima utisak da ona više škodi nego pomaže i da je u cilju kontrolisanja nacije. Po njegovom mišljenju ideja o postojanju Boga je neophodna da bi se u mladosti razaznalo dobro od lošeg i kaže da nije toliko arogantan da smatra da je ljudsko biće na samom vrhu ovog univerzuma ,te da zaista veruje da postoji nešto iznad nas, ali da ne misli da ijedan čovek ili organizacija može to i da predstavlja.

Trudili su se da snimaju hronološki koliko god su mogli da bi glumački proces bio što prirodniji moguća, a takođe je radi prirodnosti izvedbe davao svojim glumcima različite scenarije. Preporučuje ovu metodu mladim autorima jer, ukoliko glumci znaju da je režiser sklon improvizacijama i kada čuju od drugih junaka ,,pogrešnu’“ repliku, oni će odreagovati u skladu sa svojim likom i situacijom.

Budući da potiče iz sveta dokumentarnog filma, Vilaluna snima gotovo gerilski, sa svojom ekipom se vozi kamionom kroz Manilu i kada vidi mesto koje mu se sviđa, kamion se zaustavlja i pripremaju se za snimanje. Gotovo da uopšte ne koristi rasvetu i pokušava da stvori što autentičniju atmosferu. U filmu ima jedna scena gde junaci u Pedikebu prelaze autoput. Vozili su se do planina i video je autoput. To je „Commonwelth avenue“, veoma nebezbedno područje saobraćaja. Ali on je imao osećaj da tu scenu moraju snimiti na tom mestu. Dao je producentima par sati da odu do lokalne uprave po dozvolu, međutim, bez uspeha. Bez obzira na to rekao je glumcima da ako se svi slažu, ipak, snime tu scenu ilegalno, ali da nemaju osiguranje, niti policiju da blokira saobraćaj. Napomenuo im je da će ukoliko se neko i najmanje predomišlja pronaći  način da snimi tu scenu u provinciji, ali oni su se svi složili da je bolja opcija autoput. Vilaluna je postavio više kamera kao da pokriva košarkašku utakmicu, glumci su krenuli na njegov znak akcije i scena je snimljena iz jednog pokušaja. Iako je to prošlo mnogo bolje nego što je iko mogao da zamisli, postojao je jedan problem. U scenariju je trudna, slepa junakinja trebalo da greškom bude zaboravljena na drugoj strani autoputa i da ga potom pređe sama. Vilaluna je shvatio da ne može da postavi članove svoje ekipe da zaustave saobraćaj jer će ih neko udariti, ali se setio čega se filipinci najviše plaše – policajaca. Podmitio je nekoliko policajaca da stoje na autoputu deset minuta dok se ta scena snimi i čim je režiser uzviknuo rez svi policajci su pobegli prestravljeni, glavom bez obzira. Vilaluna je odmah potrčao do lokalnog kafića da pregleda kadar nadajući se da je dobio ono što mu je potrebno i srećom, jeste. Ipak poručuje mladim autorima da nikako ne pokušavaju ovakve egzibicije, osim ako rade sa timom koji ih dobro poznaje i osete da scena mora biti snimljena na baš taj način.

Naime, Vilaluna je toliko uživao u radu sa ovom postavom glumaca, da će naredna tri filma ponoviti ovu saradnju snimajući različite priče, o različitim klasama.  

Pre nekoliko godina dva velika studija su bila zainteresovana da kupe ovaj film, međutim, nisu želeli da iko od likova umre i želeli su dečaka u ulozi Isusa. Potpisali su ugovor  sa jednom mladom glumačkom zvezdom za koju u tom trenutku nisu imali posla, te su zahtevali od režisera da preoblikuje scenario za ovog glumca i da ostavi u životu sve likove. On je napisao scenario i ispoštovao zahteve, ali je namerno preterivao sa likom Isusa, predstavio ga je u pubertetu i čak napisao scenu masturbacije. Na to je studio odgovorio: ,,U redu, ubij junake i neka Isus opet bude odrastao“.  

Postojalo je nekoliko alternativnih krajeva. Jedan je bio da niko od članova porodice ne umre i da svi zajedno dođu do svoje destinacije, ali shvate da se ona nimalo ne razlikuje od grada i pogledaju u autoput razmišljajući da se vrate nazad. Kraj koji je bio prihvaćen jeste u kom slepa junakinja na polju vidi sto hiljada anđela, međutim, zbog produkcijskih razloga to nije moglo lepo da se ostvari, te je odlučeno da članove porodice koje su izgubili na ovom iscrpnom putovanju obuku u anđele i da ona vidi njih. Takav kraj predstavlja misao da porodica nikada ne umire bez obzira kakve ih nedaće zateknu.

Film ima neverovatnu edukativnu moć i može najjasnije preneti sliku određene nacije ukoliko je osmišljen iskreno i iz duše. Vizuelna umetnost nam omogućava kompletan prenos u bilo koji skriveni kutak ove planete, makar on bio i izmišljen. Osvežavajuće je gledati filmove različitih kultura i oplemeniti se na ovaj način. Svaki ovaj film donosi jednu novu vizuru o smislu života i ostavlja gledaoce pod utiskom veoma dugo. Doduše na Kustendorfu, možda imate sat vremena da slegnete utiske i onda opet otvorite svoje srce za sledeće umetničko delo.