Film

Kritika „čistog filma” u savremenoj srpskoj profesionalnoj kinematografiji (VI deo)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Miroslav Bata Petrović
30/12/2013

O bazi i nadgradnji

Da bi postojala i funkcionisala jedna nacionalna kinematografija neophodno je da postoje sledeći uslovi: 1. tehnička i tehnološka baza; 2. zakonski definisan način finansiranja kinematografije; 3. organizovana produkcija; 4. distribucija (u zemlji i inostranstvu) i 5. mreža prikazivača. Sve ostalo čini nadgradnju: festivali, obrazovanje, izdavaštvo, arhivi, instituti, biblioteke, filmoteke, udruženja…

Mi od svega navedenog nemamo više ništa. Nekada smo imali, sada više nemamo. Doduše, ostali su nam neki delovi nadgradnje (Kinoteka sa svojim Muzejom i bibliotekom, Filmski centar Srbije, koji delimično obavlja funkciju koju je nekada imao Institut za film, te udruženja filmskih umetnika i glumaca), koja nemaju baš nikakav društveni uticaj kojim bi mogli da poprave položaj srpske kinematografije. Dakle, nadgradnja bez baze ili, narodski rečeno, „čardak ni na nebu ni na zemlji“.

Gde je nestala baza?

Najpre je uništena „Avala film“ kao baza srpske kinematografije. Vlastodršci su je, 1990, budzašto prodali trgovcima, dakle otuđili od kulture i filmskih radnika, a trgovci su od studija napravili rentijerske magacine, od kancelarija poslovni prostor, takođe za rentiranje, od fundusa deponiju starih stvari i uniformi iz partizanskkih filmova, leglo miševa i moljaca. Gde ide novac od rente to niko ne zna, a još manje je poznato ko sprečava da država donošenjem odgovarajućih zakonskih akata ponovo vrati filmskim radnicima ono što im je bespravno oduzeto? Najveće zlo je što je usput uništena i „Centralna filmska laboratorija“ bez koje nema govora o postojanju zatvorenog kinematografskog sistema.

Kada je reč o laboratorijama, važno je podsetiti da smo ih nekada, samo u Beogradu, imali četiri: „CFL“, „Zastava film“, Filmske novosti i TV Beograd. Ako izuzmemo laboratoriju Televizije Beograd, koja je nastradala u NATO bombardovanju, sve ostale su prestale da rade zahvaljujući ljudskoj nebrizi ili lošim procenama njihove rentabilnosti.

Mora se postaviti nekoliko logičkih pitanja: ako je zaista za malu srpsku kinematografiju bilo preskupo održavanje četiri laboratorije, zar nije bilo moguće ujediniti njihove najbolje uređaje i kapacitete, u jednu laboratoriju, pa napraviti nešto dobro i za našu kinematografiju, a i za okolne (bivše jugoslovenske) zemlje, koje sada, kao i mi, moraju svoje filmove laboratorijski da obrađuju u Budimpešti, Beču, Londonu…

Vojno filmski centar „Zastava film“, kao vojna institucija, formalno nije pripadao srpskoj kinematografiji, u onom smuslu u kome su pripadali „Avala film“, „Dunav film“, „Centar film“ i „Filmske novosti“. Ipak, godinama je učestvovao u njoj, kako produkcijom umetničkih filmova, tako i davanjem baznih tehničkih usluga. Ova institucija je, takođe, ostala bez laboratorije. Jednostavno, dotrajala je, jer u njeno održavanje, obnavljanje i osavremenjivanje niko nije hteo da ulaže novac. Po našem starom običaju, mislilo se da će sve da traje večito. Potpisnik ovih redova, čuo je od jednog bivšeg direktora „Zastave“, dakle iz „prve ruke“, gotovo neverovatnu priču. /Nećemo zloupotrebljavati njegovo poverenje, pa nećemo navoditi imena ljudi/.

Naime, jedna velika kompanija, koja se bavi proizvodnjom i obradom filmske trake, posetila je „Zastava film“ i konstatovala da postoje svi osnovni uslovi (građevinski, instalacioni i infrastrukturni), za obnavljanje filmske laboratorije. Predložili su da država Srbija uloži oko 300.000 eura za saniranje zgrade, uređenje prilaza i nužnu dogradnju prostora, a oni da ulože 600.000 eura u potpuno novu i najsavremeniju laboratorijsku opremu. Predlog je bio, takođe, da kompanija deset godina eksploatiše laboratoriju za čitav Balkan, od Hrvatske do Turske, s tim da srpska kinematografija ima povlašćene cene. Posle deset godina oni bi se povukli i sve ostavili nama.

Direktor se, zadovoljan ponudom, smatrajući je suvislom, kao vojno lice odmah obratio svom resornom ministarstvu, s molbom da se ovakva prilika ne propusti. Tadašnji ministar vojske je, takođe, ponudu smatrao korisnom i bio je spreman da iz vojnog budžeta izdvoji tražena sredstva, ali se, ipak, zlu ne trebalo, obratio Ministarstvu za kulturu, za njihovo mišljenje. Očekekivao je, verovatno, njihovu podršku. Ali, avaj, iz Ministarstva za kulturu stigao mu je odgovor, da smo previše mala kinematografija i da nam jedna takva laboratorija nije neophodna (?!?!?!). Ministar vojske je morao da odustane od svojih dobrih namera.

Prosto rečeno, normalan čovek ne može da poveruje u ovakav način razmišljanja nekih ljudi. Upućeni kažu da je osoba, koja je napisala ovaj odgovor Ministru vojske, još uvek na veoma visokom položaju u Ministarstvu kulture.

Sudbinu „Avale“ i „Zastave“ doživeo je nedavno i „Dunav film“, koji je najpre privatizovan, a zatim prodat – i opet niko ne zna šta će sa njim dalje biti.

Tako su ove važne i bazne kinematografske institucije olako šćerdane, umesto da budu uvrštene u nacionalne kulturne institucije prvog reda, rame uz rame s Narodnim muzejom, Narodnim pozorištem, Narodnom bibliotekom, Kinotekom…

Dakle, sve je „demokratizovano“, pa sada svako može da snima šta hoće, bez plana i programa, a kao što znamo iz drugih privrednih i društvenih oblasti – u mutnom se lakše lovi. /Reč demokratizovano u prethodnoj rečenici nije greškom stavljena pod znake navoda, jer demokratija u cuvilizovanom svetu ne znači anarhiju, već red, pravo na rad i jednaka ljudska prava za sve/. Ako se svemu ovome doda i činjenica da su uništene sve stare distributerske kuće, zapravo da je sve prepušteno privatnicima, čija novopečena kapitalistička glad za profitom nema interesa za umetnost, edukaciju i ulaganje u razvoj domaće filmske umetnmosti, kao i da su rasprodati, ili u rentijerske magacine i kockarnice pretvoreni skoro svi bioskopi u Srbiji, onda je jasno da je stvar sa srpskom kinematografijom crna da crnja ne može da bude, uprkos našim neumerenim ambicijama da imitiramo Holivud, s tradicionalnim uverenjem da smo u svemu nebeski narod.

Kada je reč o zakonodavstvu, jasno je zašto ne može da se donese dobar zakon o kinematografiji, a i kada se donese bilo kakav on ne funkcioniše. Prosta logika kaže da se zakoni donose da bi se regulisali statusi postojećih stvari ili, po Marksu, produkcioni odnosi, a ne nešto što, objektivno, ne postoji.

Previše omaški, propusta, loših poteza i procena, previše nebrige da bi se sve to smatralo pukim neznanjem i javašlukom, a ne zlom namerom i smišljenim planom da se uništi sve što čini identitet i biće jednog naroda, pa ma koliko to delovalo nacional-paranoično i u skladu sa „teorijom zavere“. Nalogodavci i finansijeri ovog paklenog plana najboljeg saveznika su pronašli, upravo, u našoj najgoroj nacionalnoj osobini – u odsustvu samopoštovanja, do podaništva i autodestrukcije.