Kultura cveta

Kultura cveta (Branko Radaković, 2013)

Autor: Miloš Živanović

„Ponovo se suuunce umiljaava zori

I novom daanu”.

Mračni uvodni kadrovi Radakovićevog novog filma pre će dovesti do procvata kulture zemlje na kojoj ni kulture više ne rađaju kako treba, nego krdo divljih veprova nad našim sudbinama.

Umetnici su po definiciji ljudi koje političari iskoriste kao toalet papir. Ali, koliko god da je marginalizovano-fekalizovan život “umetnika u gladovanju” na delo političara se nikad neće dodavati apoeni.

„Kultura cveta” deo je jasne trilogije autora koju čine još „Sloboda i performans” i „Podeljena Srbija”. Tehnički gledano, ovo je najzreliji Radakovićev film do sada.

Grupa intervjua sa umetnicima, intelektualcima i braćom i sestrama po življenju u uveloj ruži Srbiji 2013. predstavlja okvir za temu koja glasi “šta je to kultura, gde je i gde nije”. Pravo bogatstvo ovog filma je u podsticanju želje kod gledaoca da se i sami ubace u polemiku, uđu u ekran, kažu nešto ili budu jednostavno sa tim ljudima. Mogu ja imati otpor prema veličanju lika i dela Jovana Dučića, na primer, ali to je, valjda, u osnovi totemizma… Srušiti zombi-šofere naše kulture i izvaditi zarđali točkić koji je učinio da u Srbiji stane sat sa propašću jedne druge zemlje. Još uvek otkucava „Srećna Nova 1992.”, još uvek se vode ratovi oko partizana i četnika, švaba i ustaša, šiptara magičnog skiptara koji dobije vepar sa najlepšim gronikom. Kultura previda sub-kultura, andergraunda i oslanjanje na veće staraca od po trista godina dovela je do urušavanja i samog kvalitetnog mejnstrima.

„Zracima golica travu punu rose

A ja se sećam k’o da juče bee-bee-bee-še

Kad si mi maslačke stavljao u kose”

Okupili se veprovi na polju reče tad onaj najprljavijeg dela i pozadine od njih:

– Braćo i tebrići, orlovi-veprići, zbunićemo ljude u gomili pričom o političkoj korektnosti!

I Srbija se zbuni. Ljudi koji su jači od magle zemlje koju vole, ne. Kritika u ovom filmu je usmerena na odnos prema kulturi.

„Kakvu ulogu imaju pederi u eko-sistemu?”, pita jedan od sagovornika.

Da budu pederi i da nas tako podsete zašto smo, između ostalog, mi ostali u eko-sistemu opstali. Da pravimo decu. Jer je to kultura.

Kakvu ulogu ima nekultura? Da podseti kulturu na sebe, ljude na korene svog razvoja i da sistem gde „banke postaju crkve, a novac postaje bog” nema obraza sem dupeta svog.

Radaković i elokventni sagovornici plene suptilnom, ali za ovakvu formu i efektnom duhovitošću (deo sa Tominim izbornim plakatima mami osmeh na lice, jer…gde moj „precednik” kezom, ja zezom).

„Ako se neko stalno farba, teško je proniknuti u taj karakter, dušu”.

Ah, pa to je greška. Ako vas neko stalno farba, teško da će niknuti u karakter, dušu.

Radaković je prividno smirio svoj eksperimentalni vizuelni izraz, ovaj put se stavivši u funkciju slušaoca. Imao je šta da čuje i još bitnije, da to pravilno usmeri…ka nama. Dramaturški gledano, prve dve trećine vremenskog toka radnje su eksplozivna naprava koja bi da je aktivirana u poslednjoj trećini ugrozila film do tačke pucanja po šavovima teme. Na neki način imamo priliku da vidimo kako se dve različite poetike sudaraju. Logično je da se brza i divlja reka pokuša da ukroti. Smirivanjem kroz priču o filmskoj kulturi jača je poenta nego da je nastavljeno efektno raspirivanje.

Ovaj deo filma ide u televizijski prihvatljivom pravcu. Početak i sredina su direktni udarac u objektiv. Iz sudara dve poetike rađaju se najbolje ideje. Ideje ponekad prerastu u umetničko delo. Ovo je jedno od njih, idealan film za dobre televizije koje više ne postoje.

„I behar se u procvat spreema

A tebe neema!” E, kultuuroo!