La leggenda del pianista sull'oceano

La leggenda del pianista sull’oceano (Giuseppe Tornatore, 1998.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Marija Đoković

Režija: Đuzepe Tornatore
Scenario: Šuzepe Tornatore, Alesandro Bariko
Uloge: Tim Rot, Pruit Tejor Vins, Bil Nun, Klarens Vilijams III, Melani Tjeri…
Muzika: Enio Morikone
Trajanje: 165 minuta
Proizvodnja: Italija, 1998.

Jednom je čovek, čija je želja bila da osvoji svet, rekao da je nesreća majka genija. Kad vladari, neumorni osvajači vajaju zemaljsku kuglu, pišu najvažnije priče i diriguju najlepšim melodijama teško je pronaći nebo na njihovim pejzažima, koji bi trebalo biti naši. Tada shvatimo da je nesreća majka svih nas, a iz vida izgubimo, iz sećanja izbledimo istinske genije. Neki, možda čak i najveći, žive toliko tiho da kad se tišina slegne ostane tup osećaj kao da nikada i nisu postojali. Zapravo i nisu u stvarnosti za koju smo dali dozvolu da se stvori.

Slavni italijanski reditelj Giuseppe Tornatore celuloidom pripoveda legendu o takvom „nepostojećem” geniju- pijanisti na okeanu. Na brodu kojim se prevoze putnici iz Evrope do Amerike i obratno, ceo životni vek provodi muzičko čudo, verovatno jedan od najtalentovanijih pijanista ikada. Rođen u osvit XX veka dobija ime 1900. od strane brodskog ložača koji ga nalazi na palubi kao napuštenu bebu i odgaja ga. Međutim, svedoci njegovih klavirskih bravura su jedino putnici, jer 1900 nema hrabrosti da siđe sa okeana na čvrsto tle i pokaže raskošni talenat svetu.

Isprva se čini da se autor kultnog ostvarenja iz ’88. “Cinema Paradiso” kompromisno odlučio na blagi flert sa zahtevima komercijalnog tržišta, i da film predstavlja balans između umetničkog i masi prijemčivog. Pomenuto mogu sugerisati naglašena vizuelna strana, raskošna scenografija i neutoljiva ljubav Holivuda prema čudnim likovima srceparajućih sudbina. No kad se malo zagrebe po površini biva očigledno da 1900 nije nalik Forestu Gampu ni Bendžaminu Batonu, te da ova oplemenjujuća storija koja nosi filozofsko gledište o umetnosti, istinskim genijima i novom svetu čija je vrata otvorio pocetak XX veka, ni uz najveće napore ne može biti pretvorena u komercijalnu, pošto je sama po sebi dovoljno uzvišena.

Tornatore ostaje svoj- nekrunisani kralj filmskih emocija nam još jednom pruža svoju setnu, italijansku dušu na tanjiru. Pokretnim slikama je u skladu sa naslovom dao bajkovitu atmosferu i potvrdio se kao vešt pripovedač. Vizuelna strana filma je upečatljiv omaž tridesetim i četrdesetim godinama minulog veka. Pomenuto vreme je oslikano toliko uverljivo da gledalac prosto oseća taj retro stil, može da omiriše trulu prefinjenost buržoazije i saoseti se sa paradoksalnom bezbrižnošću žilave sirotinje, pa čak i poželi da se upusti u avanturu prelaska okeana zajedno sa njima.

Posebnu pohvalu reditelj zaslužuje zbog sjajno osmišljenih i realizovanih muzičkih scena – našao je dobra tehnička rešenja, dominirao bogatstvom detalja i zanimljivih kadrova, pri tom ne uskrativši emotivni utisak i pruživši dostojnu scensku pratnju nezaboravnoj muzici maestra Morikonea.

Đuzepe Tornatore je reditelj i scenarista svojih filmova, premda je u ovom slučaju imao veliku pomoć od strane Alesandra Barikoa kao autora divnih monologa. Glavni junak rođen u praskozorje XX veka živi na okeanu, na putu između dva kontinenta, plovi između starog i novog sveta, saznaje o njima iz priča raznoraznih ljudi nikada ne kročivši na tle ni jednog. On lebdi u tom među-prostoru i entitet je za sebe, njega ne karakterišu osobine i pripadnost ni jednom od tih društava, kontinenata, zemalja, on je genije izolovan od sveta i zivi u svom. Nema otadžbinu, državljanstvo, ni jedan identifikacioni dokument – jednostavno je umetnik. Umetnicima ne bi trebalo da bude bitno odakle su, oni su porodica i svet za sebe.

Scenario je odličan- težnja da se izrazi obostrano nerazumevanje i divljenje između genija i običnih ljudi, da se ukaže na novi, beskonačni i grandiozni svet, što čoveka čini konačnim, sputanim i mizernim.

Reklo bi se da je Tim Roth imao možda najteži zadatak. „Život je muzika koju ne umem da odsviram” kaže 1900, osoba koja zna neverovatne stvari, a opet ne zna ništa, može sve osim da bude obična. Roth je plesao na tankoj žici, s obzirom da je 1900 vrlo kompleksna, a s druge strane previše maglovita, nestvarana ličnost. Trebalo je od metafore načiniti živo biće, odbraniti njegove čudne postupke, razmišljanja, udahnuti legendi život. Iskreno i uverljivo je odigrao tako zahtevnu ulogu, učinio tragični lik vrednim ogromnog poštovanja, a ne sažaljenja, podigao spomenik svim genijima, koji su uvek bili neshvatljivi običnim ljudima koji nisu mogli da se snađu u svakodnevnoj kolotečini stvari, a opet umeli da stvore nesto drugima fascinantno. Roth je na platnu i osobinu, koju poseduju najveći glumci- nesebičnost. Imao je finu hemiju sa Pruit Tajlor Vincom i ostavio mu više nego dovoljno prostora za simpatičnu ulogu dobroćudnog trubadura Maxa, naratora priče i najbližeg prijatelja pijaniste na okeanu.

Šlag na ovoj poslastici za sve ljubitelje sedme umetnosti je uvek odlična muzika Enia Morikonea. Postoje scene kad 1900 na klaviru dočarava karaktere, osećanja putnika, prati njihove pokrete i mimiku. Tim melodijama je maestro otkrio zašto je među najboljim kompozitorima filmske muzike ikada- jer komponuje emociju.

Jedna od replika iz filma glasi: „ Kad ne znaš šta je, onda je to džez!“A kad posetiš mesta na kojima fizički nikada nisi bio i upoznaš ljude koji nikada nisu postojali, onda je to dobar film!