L'Enfant d'en haut

L’Enfant d’en haut (Ursula Meier, 2012)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Režija: Ursula Meier
Scenario: Antoine Jaccoud, Ursula Meier
Fotografija: Agnes Godard
Uloge: Lea Seydoux, Kacey Mottet Klein, Gillian Anderson, Martin Compston

Već duže vreme je osetno upinjanje različitih zapadnoevropskih sineasta da se po svaku cenu bave socijalnim temama, bliskim nekadašnjim magovima filma, u pokušaju da se na taj način dostigne njihov zamah i težina. Samo, vremena su se promenila. Sada je, na već pomenutom zapadu, socijalna stišnjenost više posledica loše sreće, nego pravilo, tj. ne bi se moglo reći da ljudi to stanje mogu doživeti na bilo koji drugi način, izuzev kao etapu u životu, svi jureći za novcem, snovima, nekim drugim (a ustvari vrlo uniformisanim) životom. Čak i oni koji dug vremenski period ostaju zarobljeni u tom stanju. Neko će reći neku o dekadenciji zapada, mada bi bliže istini bila tvrdnja da on odavno teži industrijalizaciji- profitabilnim obrascima sa ustaljenim komponentama, čak i u umetnosti. Rezultat je očigledna hiperprodukcija. Dakle, izraz socijalna priča zapravo predstavlja nešto dijametralno drugačije od onog što su velikani filma slikali, a pred nama je još jedan film u nizu nastao upravo ovim upinjanjem, koji je više podigao prašine po marketingu, nego samoj suštini i kvalitetu. Ili, još bolje rečeno, tipičnom predstavniku pomenutog modernog vremena- festivalskom filmu.

Simon, dečak iz podnožja velikog ski centra, bavi se onim čime jedino može bez propisnog obrazovanja i sigurnog okruženja, ne bi li zaradio neki franak- krade ski opremu, šunjajući se od jednog do drugog odmorišta i kafea. Za svoju robu uzima često tek petinu stvarne vrednosti, ne bi li je nekako prodao. Ne libi se da to radi u prostorijama spasilaca/instruktora, isto kao i deci u lokalnom selu. Posao nosi i izvesne rizike, pa se često desi da ga neko od razgnevljenih bogataša, koji ga uhvati u kradji, dobro prebije. Svejedno, on nastavlja dalje. Živi sa sestrom, Luiz, koja ne može da se svrti duže vremena ni na jednom poslu. Lepa i neumerena, često ostaje sa momcima danima napolju, smucajući se u potrazi za slobodom i provodom, opijajući se. Kada se učini da je konačno nekog upoznala, momka u crvenom BMW, koji pokušava i da joj pomogne, dolazi do potpunog obrta u tišini gotovo savršene vožnje kući- Simon izjavljuje da njih dvoje zapravo nisu brat i sestra, već da mu je ona majka. Izjava koja sve okreće u drugom pravcu…

Na prvi pogled, čini se da sam film ima dva jasno izdiferencirana dela- onaj bezbrižniji i onaj mračniji, sa kojim se rve. Meier se beskompromisno baca u izazov obe strane. Sveden scenario, iz jasne ideje i kontrast realnog života naspram glamura ski resorta odlično se uklapaju u ovu formu. Preplepe slike samog pejzaža ostavljaju bez daha. Takodje, dubina likova koju donose mladi Klein i Seydoux deluje gotovo nestvarno. Ipak, preovladavajuća pitanja i fokus pažnje nisu na ovim, očigledno dobrim, stvarima. Vraćam se ponovo na početak cele priče i utisak o sineastima moderne zapadne Evrope, pre svega kroz sličnost medju ostvarenjima. Konkretno, stiče se utisak da Meier prilično stilski, kako naracijom, tako i tendencijom prikazanog liči na čuveni belgijski rediteljski duet- braću Dardenne. I opet, izgubljena u padinama Alpa, autorka negde zaboravlja da priči da osnovni začin- poentu priče, što prilično otežava prethodnu tvrdnju i preovladjujuć osećaj nemogućnosti da se izmakne iz već trasiranog klišea. Pre svega, utisak koji ostaje je pocepanost filma na dva dela, gde oni nemaju nikakvih dodirnih tačaka. S jedne strane pomenuto blagostanje, s druge socijalni momenat. S jedne strane sestra, sa druge brat. S jedne majka, s druge sin. Nigde ne postoji most, neka emocija ili misao koji povezuje dve obale. Time sam trud pričanja ostaje jalov.

Da, pred nama je solidan film. Ali tendenciozan. Koji više liči na igrariju nego ogledalo stvarnosti. Da, u pitanju je još socijalna drama, koja pokušava da dočara odnos dvoje izubljenih ljudi, nefunkcionalnost porodice i iskrivljenost osnovnih emotivnih odnosa medju ljudima. Da, jedno od njih očajnički pokušava da nadje izlaz iz sistema, dok bi drugo samo da se uklopi. Pa makar i služeći se najnižim tendencijama i radnjama. Ako razmislimo malo, pitanje opstanka je svakome najvažnije. Ali nikako nije originalan zaključak, pre tek deo formule vaspitanja. Jednostavno, da bi se nešto smatralo ozbiljnim, mora da ima sve segmente, da se stvari nekako uklope u linearnost smisla. Neku dubinu, ne samo površinu platna po kojem se slika. Izgleda da autorka u tome podbacuje i time dosta osiromačuje dobru hemiju medju glumcima i potencijal šire slike.

Intrigiranost traži žrtvu, posvećenost i vanredan kvalitet. Ideja nikada nije dovoljna. Ovo ostvarenje je pravi primer istinitosti ove tvrdnje. Oduševljenje samim početkom filma smenjuje briga za protagoniste, sramota njihovog delanja, a sve završava pukom sentimentalnošću i konstatacijom da se priča rasplinjuje. Očekujem više sopstvenosti od autorke sledeći put. Očigledno znanje postoji, čak i osećaj za stvaranje, ali se na tome mora više poraditi.