Les miserables

Les Misérables (Tom Huper, 2012)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Ivan Čolić

Bez imalo ponosa priznajem da izbegavam operu, mjuzikle i ostale pokušaje da se složene i ozbiljne priče obrade u vidu muzičkog spektakla. To je delom zato što nemam uho za muziku a delom zato što verujem da je izuzetno teško utkati smisao u jednu tako komplikovanu formu tako da to liči na nešto. Mada sam stava da se pesmom često može jače i upečatljivije preneti poruka, toliko retko viđam uspešne primere toga da sam dao sebi za pravo da skepticizmom otpišem većinu takvih pokušaja. Onda sam pogledao „Jadnike”… i još jednom potvrdio svoje preuranjene predrasude.

Da vratim film unazad – „Jadnici”, mjuzikl iz 2012, jeste adaptacija Brodvejskog mjuzikla iz osamdesetih (koji je pak adaptacija romana Viktora Igoa). Radnja je smeštena u Pariz, početkom 19. veka. Žan Velžan (Jean Valjean), oslobođen nakon 19 godina ropstva zbog sitne krađe koju je počinio, odlučuje da se promeni iz korena nakon što ga sveštenik dirne svojim milosrđem. Nekoliko godina kasnije, srećemo ga kao uglednog vlasnika fabrike. Nakon što jedna od njegovih radnica – Fantina (Fantine) – umre u bedi, on odlučuje da brigu o njenoj kćerki preuzme na sebe. Još nekoliko godina prolazi i ćerka – Kozet (Cosette) – sada je već stasala devojka i zaljubljuje se u Marijusa (Marius), koji je član ekstremne grupe mladih opozicionara u Francuskoj. Dok Marijus učestvuje u političkom prevratu osuđenom na propast, Žaver (Javert) je za petama bivšem robijašu Žan Velžanu, nameren da ga vrati iza rešetaka.

Film govori o moći koju ljubav i saosećanje imaju da preobrate čoveka, ali se bavi i društvenim temama klasne nejednakosti i nepravde nad ženama, siromašnima i osuđenima. Sama priča drži pažnju, glumci unose dušu u svoje uloge i film ostavlja ukus vredne poruke lepo utkane u zanimljiv splet odnosa i okolnosti.

Međutim, sve to pada u senku činjenice da je ovaj film, avaj, mjuzikl. Više od mjuzikla, zapravo. „Čikago” (2002) je takođe mjuzikl pa savršeno balansira razvoj priče sa upečatljivim pesmama i živopisnom režijom, i kao takav ostaje među šačicom filmova koje iskreno cenim zbog jedinstvenosti. „Jadnici” su u nešto ispod tri sata – koliko traju – uspeli da uguraju preko 50 zasebnih pesama! Takoreći da nema dijaloga koji nije oblikovan u pesmu. To nije film, to je opera!

Da se razumemo, ne smatram da sam kompetentan da kritikujem same numere kao muzička ostvarenja jer, kao što sam već rekao, nemam nekog zavidnog sluha za muziku. Isto tako ne spadam u konzervativce koji insistiraju na čistoći žanrova, pa da želim da odstranim muzičke numere iz filmova ili da kažem da opera nikad neće moći da nađe adekvatno otelotvorenje na velikom ekranu. Problem koji imam sa „Jadnicima” je taj što verno prenošenje Brodvejskog mjuzikla na ekran – uništava film! Skoro svaka scena se sastoji iz dvoje ili više ljudi koji se natpevavaju, što automatski usmerava fokus kadra na njihova lica. Tako dobijemo skučene scene pune krupnih planova, i dezorijentisani smo manjkom kadrova koji mogu da nam daju prostornu orijentaciju i smeste likove u isti taj prostor. Šteta, s obzirom na to da scenografija sočno dočarava smrdljivi, truli Pariz 19. veka.

Još jedan problem je obilje muzičkih numera od kojih je većina nepotrebna, pa čak i štetna. Obično, kada mjuzikl ima numeru, pesma oslikava stanje lika ili predstavlja neki bitan trenutak u priči. Kada je skoro svaki bogovetni razgovor u filmu otpevan, pevanje izgubi smisao! Predivne izvedbe koje ježe svojom emocijom ugušene su iritantnim otpevanim dijalozima koji prethode i slede numeru, obezvređujući njenu jedinstvenost. Neka mi neko, molim vas, objasni zašto je ovo moralo da se otpeva?!

Jedna od prednosti koju film ima nad pozorištem jeste sloboda da se stvar prikaže iz uglova koji se ne mogu prikazati na sceni. Sitne figure na ogromnim prostranstvima, akcione scene juriša na neprijateljsku bazu ili krhki detalj neke sitnice među prstima protagoniste – sve ovo može da dočara situacije i likove na načine kojima pozornica može da se približi samo improvizacijama i alternativama u odnosu na realizam. Videti vraćanje jednog filma na tu statičnost pozornice zahteva dobro opravdanje, koje „Jadnici” svojim monotonim numerama i samoproklamovanom uzvišenošću – ne nude. Ne mogu da poreknem da ponavljanje određenih muzičkih lajtmotiva u filmu dodaje značenje i pravi poređenje između sličnih (ili baš suprotstavljenih) situacija, ali to je tako beznačajan i zemenljiv dobitak da se ne isplati tri sata torture jednolikih pesama i patetike koja svedoči tome da ne možeš uspešno da prodaš film sastavljen od katarzičnih žalopojki.

Film, po mom mišljenju promašaj samo zbog pogrešnog odabira žanra, nije bezvredan. Lepo ukršta nekoliko samostalnih priča i bilo je uživanje pratiti tok radnje. Mogu samo da se nadam da će vremenom mjuzikl uspeti da nađe ravnotežu i zasluži svoje mesto na velikom platnu. Do tada, moraćemo da pretrpimo i neke promašaje na putu do mjuzikla kakav zaslužuju i ljubitelji filma i ljubitelji muzike.