Like someone in love

Like someone in love (Abbas Kiarostami, 2012)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Režija: Abbas Kiarostami
Scenario: Abbas Kiarostami
Fotografija: Katsumi Yanagijima
Uloge: Rin Takanashi, Tadashi Okuno, Ryo Kase

Ljubav nema granice. Uostalom, u eri globalizacije upravo granice gube svaki smisao, svuda se lako i brzo stiže. Svaki drugačiji osećaj se samo onaj lične prirode. Onaj kad izviri animalna opsednutost, kao antiteža mogućnosti. Istina je da sami sebe ograničavamo. Predrasudama, nemogućnošću da kontrolišemo porive. Čak i u stvarima ukusa. Ipak, onaj ko nije poželeo egzotičnu avanturu veoma je retke sorte. I nije važno koliko se ima godina, biti zaljubljen je nešto što svi rado prigrle. To je možda i jedina stvar koja preostaje nad začaurenostima svakodnevnih rutina. A kuda sve to može da odvede? Svakog u nekom svom, nedovršenom pravcu…

Akiko, studentkinja iz provincije, se izdržava radeći ekskluzivnu poslovnu pratnju. Glavna nevolja koja je muči u vezi s tim je što ima vrlo nezgodnog verenika, koji bukvalno proverava non-stop gde je i s kim, do apsurdnosti brojanja pločica u kupatilu. On to ne može da kontroliše, a ona se plaši da ga ostavi, pošto je nosilac crnog pojasa u karateu i vrlo je agresivan. U noći pred ispit, pri tom izbegavši da se vidi sa bakom koja je specijalno zbog toga došla u Tokio i čeka je ceo dan na stanici, ona dobija nalog da ode kod ostarelog profesora Sociologije. Neposredna i lepa, ona mu brzo priraste srcu. Kada je profesor sutra ujutru odveze na fakultet, tamo će imati prilike da se sretne i sa njenim verenikom…

Kada se priča o brisanju granica, jedan od najboljih primera u filmskoj umetnosti je svakako iranski sineasta Abas Kiarostami. Iako je već zagazio u osmu deceniju života, ideje i način na koji prikazuje svoje filmske stavove deluju prilično aktuelno i sveže, govoreći u prilog tome da je kao autor uvek spreman da se unapredjuje. Žive ideje ga ovoga puta odvode na drugi kraj Azijskog kontinenta, u Japan, ali je istina da cela priča može biti smeštena u bilo koji velegrad na planeti zemlji. Izgledala bi, manje-više, isto. Upravo ga način prikazivanja stvari stavlja u ulogu globalnog reditelja, što svakako treba gledati kao pohvalu. Ovde ima pomoć odličnog trija lokalnih glumaca, koji gledalište lako i ubedljivo vode kroz ne tako jednostavan trougao odnosa izmedju dva muškarca i žene.

Večita tema ovim filmom dobija novo poglavlje. Kiarostami uspeva da dočara sve razlike, kako generacijske, tako i intelektualne, izmedju likova, ali da maksimalno relativizuje iste, čineći sve protagoniste ravnopravnim u ovoj prastaroj igri. Niko od njih nije žrtva i prava istina je da svako, ma koliko nesvesno ušao, ima svoja pribežišta i svoje ranjivosti, i da to ni malo ne znači da će čist izaći ili da može dominirati tablom na kojoj se sve odvija. Upravo to otsustvo kontrole odgovara autoru. Kroz ranija filmska iskustva lako se može uočiti njegova tendencija da “rasipa” priču. Ona se često gubi u vazduhu, ostavljajući specifičan ukus za sobom. Jasna je tendencija tog pristupa i u ovom ostvarenju.

Iskustva su različita i uvek bolna. Nekom ostavljaju dublje, nekom pliće ožiljke. A neki se jednostavno izgube u paranoidnim lavirintima zaljubljenosti. Najčešće ličnim. Nesvodjenje priče se zato može učiniti pravim izborom za ovu ljubavnu igricu, ipak pojedinim gledaocima bi to moglo da smeta. Pre svega jer utisak koji ostavlja može da ima komičniju notu od predvidjenog. Čak ni gromoglasna lomljava onda ne može prekinuti osećaj apsurdnosti, iako bi mogla predstavljati konačno budjenje. Ako bi taj osećaj apsurda trebalo, u kognitivnoj nomenklaturi, izjednačiti sa zanesenošću zaljubljenosti, onda bi verovatno prikladniji bio neki drugi motiv. Ako pak sve treba da ostane na poistovećenosti, prepoznavanju putem empatije, onda je autor ovoga puta promašio temu. No, ovde se sve ionako gubi u etru, pa nek interpretacija, ako je uopšte neophodna, i ostane negde tamo. Zato ovaj film i treba odgledati potpuno rasterećeno. I gutati ono što pruža.