Kertu

Ljubav je slepa

Izvor: Filmske radosti
Autor: Zoran Gajin

Režija: Ilmar Raag
Scenario: Ilmar Raag

Međunarodni filmski festival u Varšavi uveliko traje, 2013. godine je napunio 29. godina, a selekcija je, čini mi se ove za nijansu bolja nego prethodne. Mogu se videti zanimljiva ostvarenja kako u glavnom takmičarskom programu tako i u istalim selekcijama. Plan za ovo izdanje festivala je da pokušam da odgledam sva ostvarenja u glavnom takmičarskom programu, ukupno petnaest.

Do sada, osim jednog Iranskog, koji mi se uopšte nije svideo, nažalost morao sam da izađem na dve trećine, pošto nisam video dalju poentu mog gubljenje vremena, ostali su manje-više bili u istom rangu kvaliteta. Ipak jedan mi je zapao za oko, i o njemu razmišljam ceo dan. U pitanju je estonsko ostvarenje „Kertu“ Ilmara Raga (Raag), poznatiji po filmu „Klasa“.

Ovo ostvarenje u mnogim aspektima ostavio dubok trag na mene. Od predivne fotografije, preko maestralne glume i upečatljivih likova do sjajnih muzičkih numera, koje se prelivaju tokom 97 minuta filma, ali ono što je najveći adut filma je upravo priča. Ovo delo ima neku mističnu notu koja nas uvlači sve dublje u priču koja na prvi pogled izgleda veoma površna, ali ubrzo će se ispostaviti da je to samo sjajna rediteljeva sposobnost da zavara gledaoca.

Radnja filma smeštena je u jednom selu negde u Estoniji. Kertu je devojka koja trideset godina tamo živi pod očevom čvrstom pesnicom i ispostavlja se da je on glavni razlog zbog čega se ona plaši ljudi i ljudskog kontakta. Nežna i veoma senzitivna, ljudi je smatraju lakomislenom i povučenom. Jednog letnjeg popodneva, lokalni ženskaroš i pijanac Vilu je radio na njihovom imanju i iz nekog razloga privukao njenu pažnju. Nekoliko dana kasnije dobija razglednicu sa ispisanom pesmom. Nakon nekog seoskog vašara, Kerti se gubi svaki trag, a seljani kažu da su je poslednju put videli upravo sa Viluom. Nakon celonoćnog traženja Viluova majka ih zatiče u njihovoj kući. Naravno, vest se munjevitom brzinom proširila i Vilu biva odbačen od svih. Ali pitamo se zapravo desilo te noći.

Tokom celog filma imamo sam osećaj da je Kertu malo sporija od ostalih likova, mislim na mentalno stanje. Ali kako se klupče odmotava polako počinjem da menjam mišljenje o njoj. Na neki čudan način je uticala na Vilu, iako sam mislio da je zaista amoralni alkoholičar, on je video da je ona sasvim obična devojka od trideset leta, što ga ipak čini pozitivnim likom. Otac joj je nasilnik, preke naravi koji je napravio takvu kakva je, a majka opet slaba, jadna, nesposobna za život koja trpi budalu koji je s vremena na vreme bije,uspeva nekako da uživa u lagodnom životu jer on dobro obezbeđuje za život. Upravo iz tog razloga, majčine nemoći da iščupa Kertu iz njegovih čeljusti, ona biva negativac. Sebično stvorenje, koje misli samo na sebe i puni glavu ćerci da ju je Vilu samo iskoristio i da će je odbaciti kao i ostale žene u selu. Ni jednog trenutka nije pomislila da ode i napusti idiota jednom za svagda ili barem pokuša da spasi ćerku, ili je pak pošalje kod terapeuta kako bi joj vratila osmeh na to nežno lice. Takve stvari zaista iritiraju čoveka i ni u jednom trenutku ne mogu da izazovu sažaljenje.

Ipak pored sve te povučenosti i straha, Kertu uspeva sam da se izvuče iz očevog „zatvora“. Osećanje koje gaji prema Vilu uspeva da nadjača očevu kontrolu. Izgleda da, jedino što je trebalo Kerti bila je ljubav, ma koliko ovo otrcano zvuči. Ursula Ratasep koja glumi Kertu je pokupila sve simpatije i prosto me ostavila bez daha svojom izvrsnom glumom.

Film je definitivno moj kandidat za najbolj ostvarenje u tamičarskoj konkurenciji, a videćemo da li se moje mišljenje poklapa i sa žirijem.