Lucía y el sexo

Lucía y el sexo (Julio Medem, 2001)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Julio Medem.
Fotogragfija: Kiko de la Rica
Muzika: Alberto Iglesijas
Uloge: Paz Vega, Tristan Ulloa, Najwa Nimri, Daniel Freire, Elena Anaya.

Postoje oni filmovi koji podignu mnogo prašine, o kojima mnoštvo ljudi ima potrebu da kaže neku reč, zato što uspevaju da isprovociraju. Ekscentričnost može biti čest uzrok tome, a takodje i vizuelno preterivanje. Nažalost, moderan film sve više ima potrebu da se “širi” u ovom momentu- efekti, fotografija, pa i eksplicitnost scena sve više preuzimaju primat u odnosu na druge elemente filma- priču, čak i muzičku i zvučnu podlogu. Dakle, i sama se rasprava o filmskim dostignućima sve više svodi upravo na te, dominantne, segmente. No, prečesta je greška podrazumevati da ako postoji potreba za naglašenošću u tim elementima, ne postoji potreba i za “širenjem” same predstave umetnosti kao takve, ne striktno s akomercijalnim namenama…

Lusija i Lorenco su na velikoj prekretnici. Zabavljaju se već dugih 6 godina i pomalo se čini da je ona zanemarena u tom odnosu. Kada joj Lorenco to saopšti u telefonskom razgovoru, i prizna da je ona u pravu kad je njegova bolest u pitanju, ne mogavši više da se sabere, ona izlazi ranije sa posla. Zatiče prazan stan, sa ceduljicom da joj Lorenco sve ostavlja, sem sebe. U tom momentu zvoni telefon i dežurni policajac joj saopštava da je njen ljubavnik imao nesreću. Mislivši da je mrtav, Lucija odlučuje da ode na misteriozno ostrvo, mesto na kojem se, neposredno pre početka njihovog zabavljanja, Lorencu desila luda noć sa kuvaricom iz Valensije, ostavljajući neverovatno rodjendansko iskustvo zanavek. Ona tamo odlučuje da će ostati zauvek sama, a lutajući po ostrvu, upada u rupu… i priča se vraća šest godina unazad, u momentum pravog početka…

Iako apostrofiran kao veoma eksplicitan i ekscentričan u seksualnom smislu, te optuživan da senzacionalizam traži u ovim momentima, ovaj film zapravo uopšte nije o seksu. Neko reče da nije ni o Luciji, a i sa tim se mogu delimično složiti. Bar u onom domenu da iako je ona glavni protagonista (a u samom ostvarenju je tumači Paz Vega, koja svojim maestralnim izvodjenjem u potpunosti opravdava priznanje koje je dobila za špansko žensko glumačko otkrovenje godine), zapravo dobrim delom ostaje i fantazija Lorenca, pisca i njenog ljubavnika (takodje odlični Tristan Uloa), što u mnogome “pojašnjava” i sam naslov filma- fantazmogoričnost koja ženu i seks povezuje u celinu u čovekovom umu. Obzirom da je Lorenco pisac, koji tokom samog filma piše knjigu, tim pre je ta fantazmogoričnost još mističnija i maštovitija, produbljena njegovim svakodnevnim borbama sa depresijom i “dubinama” iz koji crpe reči, pokušavajući da to delo otelotvori do same istinitosti.

Glavna karakteristika same naracije filma je nelinearnost i često preskakanje sa jednog na drugi kraj sižea, što polako odmotava slagalicu ovog ostvarenja. Autor uspeva da priču zaokruži i da joj smisao, pri tom probudivši vrlo žive i duboke asocijacije kod gledalaca. Toliko intenzivne da eksplicitna nagost (i muška i ženska) biva prilično potisnuta kao utisak, pred duhovnim prožimanjem samih protagonista. Istina je i to da su Lorenco i Lusija vrlo skladan par, prijatan i fizički, dok njihova umetnička devijantnost (a uistinu, umetnički kvalitet se ne može drugačije ni posmatrati, no kao devijantnost, bar onim slepo praktičnim ljudima) ima neodoljiv šarm i privlačnost. Ipak, ono što treba naglasiti je pozitivnost Lusije, ona svojim vedrim, verujućim duhom (sama kaže da juri muškarce, kad joj se svide i da svako ima svoje, bez obzira na to šta to zapravo sa sobom nosi) izranja kao svetionik okupan suncem, prava vodilja ovog ostvarenja.

Medem se odlučuje za zanimljiv, gotovo dokumentaran, kinematografski pristup. To ne oduzima fotografiji, niti umanjuje užitak gledanja ovog filma. U suštini, u pitanju je visoko umetničko delo, sa jakim metafizičkim motivima, bez obzira na sve stranputice koje gledalac može imati prilikom gledanja istog. Upravo to “Luciju i seks” izdvaja, mogućnost vraćanja u bilo koju tačku priče, sa posledičnim domaštavanjem daljeg toka. To ne znači da je priča interaktivna, naprotiv, ali je vrlo široke tematike, bliska ljudima, stoga i svako može osetiti po neki njen detalj. Takodje, zaključci mogu biti vrlo šarenoliki, a to ovo ostvarenje ostavlja otvorenim, samim tim donekle i privlačnijim. O osmišljenosti koncepta ovog filma umnogome govori i izbor kompozitora, tj. Alberta Iglesijasa. Njegovi prijatni tonovi oblikuju i sam smer ostvarenja, podgrevajući njegovu fantastičnu notu.

Lični utisak može varirati, ali moje mišljenje je da je u pitanju izuzetno ostvarenje, jake metafizičke dubine i naglašene pozitivnosti, sa promišlejnim dijalozima, čak i vrlo svrsishodnom i prijatnom, erotskom nagošću. Ukratko, u pitanju je užitak za sva čula, koji vas može zamisliti, raspaliti i pokazati da još uvek ima prostora za dobro ispričane priče i u našem vremenu, koje mogu koegzistirati sa naglašenim, eksplicitnim i ekscentričnim vizuelnim rešenjima i efektima. Uostalom, zbog toga se filmovi i vole, zar ne? Oni bi trebalo da šire vidike ili postojeće učine prijemčivijim i lepšim.