„Meni lično je interesantno da se poigravam ritmom filmova, da uvedem sopstveni ritam. Da eksperimentišem i uspostavim emocionalnu vezu sa onim što govorim“

Portugalski video esejista Luis Azevedo, jedan od ovogodišnjih gostiju Festivala evropskog filma Palić, zastupljen je sa čak četiri svoja rada u programu „Mladi duh evrope“, koji je posvećen novim, avanturistički nastrojenim i eksperimentalnim stvaraocima. Njegov rad izmiče formalnim kategorizacijama, ali zato savršeno korespondira sa duhom vremena i formatima namenjenim video platformama poput youtubea, odnosno društvenim mrežama i mladom auditorijumu.

U formi kratkih videa, Azevedo se osvrće na specifične, interesantne teme iz dela značajnih filmskih autora današnjice, te im kroz kreativan postupak montaže udahnjuje novi život i sopstveni autorski pečat. Tamo gde se tradicionalni esejisti, filmski teoretičari i kritičari oslanjaju na moć reči, Azevedo poentira i izlaže temu slikama i vizualnim citatima.

Šta ti je naročito interesantno u formatu video eseja, naročito poredeći ga sa pisanim esejem i konvencionalnijim video formatima?

Dobra stvar sa video esejima je što možete da citirate film – bukvalno. Ne morate da se trudite da ga opišete, nego jednostavno iskoristite snimak. Moć slike je nešto sa čime možete da radite. To je veoma interesantno za postupak montaže, jer svaki put kada spojite dva kadra iz različitih filmova, vi kreirate novo značenje. To je i odličan način da, na zakonit način, pravite „no budget“ filmove, jer vam je dozvoljeno da koristite te klipove.  Tu ste vi i računar, i možete da radite samo s tim. Mislim da je to fascinantno.

Šta je tvoj lični stil, koji te krasi u video esejima?

Ono što je meni bilo interesantno, naročito u komercijalnim i posećenim youtube klipovima ovog tipa, jeste to što izgledaju kao adaptacija pisanih eseja. Imate jednu osobu koja govori, jednu muziku u pozadini, i klipove koji izgledaju kao power point prezentacija. Meni lično je interesantno da se poigravam ritmom filmova, da uvedem sopstveni ritam. Da eksperimentišem i uspostavim emocionalnu vezu sa onim što govorim. Ako je esej na primer o hororu, onda ide uznemirujuća muzika. Velika je snaga koju nosi muzika, a ona je potcenjena u video esejima jer su autori prezauzeti didaktičnošću i iznošenjem poente.

Kako dolaziš do tema za obradu?

Radim za nekoliko sajtova i podcasta, tako da obično dobijam mogućnost da odaberem jednu od nekoliko tema u opticaju. Negde imam manju, a negde veću slobodu. Na video kanalu The Discarded Image radim sa Džulijanom Palmerom, rediteljem i prijateljem, pa zajedno diskutujemo o temama i izgledu kanala. Odlučujemo na osnovu naših interesovanja. Imamo serijal „Deconstructing funny“ u kome odaberemo reditelja kojeg obojica volimo, unajmimo glumca i napišemo ulogu za njega, zasnovanog na filmovima tog reditelja i onome što sami napišemo.

Jedan od videa prikazanih na Paliću je „The Best films of 2018“. Koji je bio kriterijum za taj izbor?

Za to je kratak odgovor – magazin Little White Lies je odabrao filmove. Dali su mi doduše i mogućnost da ubacim par po sopstvenom izboru.

Šta je bio tvoj izbor?

To je u suštini bio nacionalistički izbor (smeh). Nije bilo portugalskih izbora u selekciji pa sam pronašao snimke za filmove „Djon Africa“ i „How Fernando Pessoa saved Portugal“.

A koji bi bio tvoj izbor filmova iz 2019. godine?

Ovde ću opet da ubacim malo nepotizma i pomenem film mog prijatelja Poula Limea „Memories and dictionary“ o običaju lova na kitove, osamdesetih godina prošlog veka, koji je u međuvremenu napušten na Azorskim ostrvima. U suštini, on se interesuje za sećanja ribolovaca. Uradio je za sada samo dva filma i oba obožavam.

U svojim video esejima bavio se si se Giljermom Del Torom i Alfonsom Kuaronom. Kako vidiš uticaj meksičkih reditelja na Holivud i savremenu kinematografiju?

Njima sam se takođe bavio po narudžbini, ali srećom obojicu volim. I jedan i drugi donose novi senzibilitet, ali je naročito interesantno što uspevaju da naprave filmove koji su istovremeno komercijalni, ali i donose nešto što možete videti samo u arthouse filmovima. Naročito Kuaronov film „Roma“ koji mi je fascinantan. Takođe i njegov „Children of men“. Kada se radi o Giljermu Del Torou, naročito volim njegove rane radove, kao što je „Cronos“. Mislim da je tokom godina postao malo ispoliraniji, ali i dalje postoje zanimljive stvari koje uspeva da ubaci u filmove.

Ves Anderson je, čini mi se, jedan od reditelja koji se često pojavljuje u tvojim esejima.

On je moj omiljeni reditelj. Kod njega mi je fascinantno što, iako mu filmovi izgledaju pažljivo konstruisani i možda pomalo distancirani, i dalje ima slojeva drame, pravih emocija i iskrenosti. To je dosta retko i ne primetite kako vas reditelj polako priprema upravo za taj momenat. Takođe mi se dopada i tema figure oca, koja se pojavljuje u njegovim filmovima.

Da li planiraš i neke druge forme video izraza?

Razmišljao sam i o dužim formatima, ali trenutno imam dosta naručenih kratkih radova koje moram da radim na mesečnom nivou. Kao što sam pomenuo, radim sa Džulijanom Palmerom kratke filmove o komedijama – trenutno snimamo The Godfather, koji je u suštini parodija na „Kuma“ (smeh), smeštena u ribarnicu u Engleskoj.  Radimo na još jednom projektu, koji bi uskoro trebalo da krene u realizaciju.