Maratonci trce pocasni krug

Maratonci trče počasni krug (Slobodan Šijan, 1982.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Dušan Kovačević
Muzika: Zoran Simjanović
Fotografija: Božidar Nikolić
Uloge: Bogdan Diklić, Bata Stojković, Pavle Vuisić, Mija Aleksić, Mića Tomić, Zoran Radmilović, Bora Todorović, Seka Sabljić, Melita Bihali

Jeste li se ikada upitali: koliko zaista puta možete da odgledate jedan film, da vam ne dosadi i da uvek pronađete u njemu nešto novo? Zapitate li se kada to pređe granicu, kada film mehanički posmatrate, ponavljajući replike unapred? Kažem, ne mora da bude slučaj, ali koliko puta vam se desi da film koji volite ne možete da odgledate do kraja zobg različitih okolnosti? Da li je, od te tačke tolerancije, on za vas manje dobar film? Poželite li zbog toga da ga nikada pre niste odgledali li da ga možda manje emituju na TV, reklamiraju njegovom kultnošću po bioskopima, forumima, javnim skupovima? Da ga ljudi manje citiraju u svakoj bogovetnoj situaciji? Pomislite li koliko je možda to razmišljanje uzaludno, jer neke stvari se odvijaju mimo vas. Pokušaj da se takav film sagleda objektivno, gotovo je nemoguć. Da mu se svaki put iznova pronađe nešto novo. Ipak, smatram da je osnovni duh, ono što nosite kao osećaj o tom filmu, moguće uhvatiti i pored tolikog rasejavanja u etru i dati mu neki smisao i poentu kao meru reakcije na dotičan film.

U maloj varoši u Srbiji, šest meseci nakon atentata na kralja Aleksandra u Marseju 1934. slika idile je ponovo reoformila svoj prirodni oblik. Lokalni mafijaši pljačkaju grobove (jer je to na tom mestu najunosniji posao, a oni uvek imaju smisla za ono najunosnije), najbogatiji (i najzaslužniji) građani su grobari, Topalovići, koji posluju veoma zanimljivom logikom-kako se uvoštiti, a iznova prodavati istu stvar kao novu (jer živi šest generacija dotične porodice). U varoš stižu i prvi zvučni filmovi, posredstvom lokalnog šereta i kvazi-umetnika Đenke, a prva dama (inače pijanistkinja raštimovanog klavira) je Kristina-naravno, ćerka mafijaša.

Izmedju svih ovih strana vlada vrlo tanani status quo, kao i u svim malim mestima pod kapom nebeskom. Njega ne može da naruši smrt kralja-ujedinitelja, ali sami činioci vrlo uspešno rade na tome (naravno, potpuno nesvesni). Mirko, najmlađi od Topalovića, do ušiju je zaljubljen u Kristinu, koja pak, želi Đenku, probisveta i švalera. Laki Topalović, Mirkov otac, želi da unapredi posao otvaranjem krematorijuma, a Bili Piton, Kristinin otac u celoj situaciji, gleda kako da iskamči što više para od Topalovića (i da se okane iskopavanja sanduka po grobljima, i uđe u biznis sa krematorijumom). U tom krhkom miru, umire Pantelija, osnivač firme, i konci klupka se polako odmotavaju…

Posle veoma uspešne saradnje na filmu „Ko to tamo peva“, autorske zasluge ovog ostvarenja ponovo dele Dušan Kovačević i Slobodan Šijan. Po prvoj drami scenariste, malo modifikovanog scenarija. Ni ovoga puta ne odstupaju od slike one prave Srbije (mada se slobodno može reći i tadašnje Jugoslavije). Scenario je britak, obilat briljantnim šalama (i replikama) i, potpuno u duhu sub-radnje, pogrešno svrstan u okrilje komedije. Tačno je da se od forme iste ne može pobeći kada je ovo ostvarenje u pitanju, pogotovu kada se gvirne u kasting i tamo pročitaju imena Bate Stojkovića, Paje Vuiusića, Mije Aleksića, Zorana Radmilovića, Bore Todorovića, ali kutnost „Maratonaca“, koja se zasniva upravo i isključivo na ovom segmentu cele priče (dijalozi i situacije, te gafovi koji su verovatno nastajali na samom snimanju i odišu spontanošću) je prosto bolna svakome ko želi da film malo dublje sagleda. Ovim ne želim da potcenim i kažem da ovi kvaliteti filma to i nisu sami po sebi. Naprotiv. Ipak, ne primetiti ono što kriju i pokušavaju da dočaraju prosto je greh prema „slojevima“ koje ova priča nosi. Zapravo, to neprimećivanje i jeste gorka opomena onome što autor pokušava da nam kaže-ljudi malog menaliteta ne primećuju. Slika ruralne Srbije (Jugoslavije) prosto obiluje ovom činjenicom. Obilovala je i tada, samo sa nešto manje pokondirenosti. Prosto, ljudi lako zaboravljaju i okreću se svojim navikama ma kakve one bile. A njihova naivnost i samozadovoljnost (usudjujem se reći i uskogrudost) vode u potpuno cepanje filma (u životnom smislu). Vizionarski? Ja bih pre rekao vrlo logičan sled okolnosti. Za veličinu je potrebno malo više od palanačkog mentaliteta. Nije problem moralnosti onaj koji ovde pokušavam da pokrenem (a i tada je bilo lažne moralnosti, čak i više nego danas, kada je moralna ogoljenost prisutna na svakom koraku kroz gole stomake devojčica ili noćno urlanje pijanih klinaca pod prozorom). Domen ciljanja nije bitan, u pitanju je univerzalni pojam-bilo da govorimo o umetnosti, o životu ili nečem trećem.

No, nepravedno je zapostaviti i Šijanove vizije. Kroz oko kamere Bože Nikolića pruža nam otelotvorenje scenarija u pravom smislu te reči. Slike dodaju celu dimenziju razumljivosti filma, čine ga prijemčivim vrlo širokoj publici, pogotovu kod nas (iako je kinematografski rad vrlo blizak već pomenutom „Ko to tamo peva“). Nekako najdiskretniji u celoj priči (opet ću reći nezasluženo) je Zoran Simjanović i njegova muzika. Ko ne zna tonske sekvence iz Maratonaca? Samo malo se prisetite i već će krenuti da se odmotavaju. No, premalo se bavim glumcima, a nalazim da je verovatnoća velikog udela u nastajanju ovog filma upravo i njihova koliko i već spomenutih autora. Po mom mišljenju, i pored svih zvezda našeg filma, predstavu krade Bata Stojković, kao Laki Topalović. Ne samo zbog živopisnosti lika koji tumači, već i zbog psihološki uverljivog profila koji nam donosi. Laki je prznica, nervčik, fini prevarant (kojeg je lako uhvatiti) i sebičnjak koji radi sve isključivo u sopstvenu korist (što je sve posledica razmaženosti). Finoća koju potencira po porodičnoj liniji nije ništa drugo do sopstveni snobizam i malograđanština. Duel koji ima sa Bilijem Pitonom je takođe u mnogome zaslužan za kult i oreol „Maratonaca“. To što su u suštini njih dvojca zapravo isti, mali despoti, čini sve još uverljivijim. Upravo njihova alavost tera kola nizbrdo, ostali im tek tu i tamo pomažu.

Za kraj ostavljam sekvence iz filmova na koje se, tokom radnje, autori vraćaju. Ti izbori nisu nimalo slučajni. Pravi život je običan poput crno-bele tehnike, ali ima kvalitet koji se krije ispod te forme, ima apsolutu. Suprotnost iste sa svime što se dešava u ovom filmu je više nego očigledna. Te sekvence ostaju kao spomenik i etalon očiglednosti. Pogledajte ponovo ovaj film. Do viđenja.