Melanholia

Melanholija (Lars fon Trir, 2011)

Izvor: FIlmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Lars Von Trier
Fotografija: Manuel Alberto Claro
Uloge: Kirsten Dunst, Charlotte Gainsbourg, Kiefer Sutherland, Alexander Skarsgård, Cameron Spurr
Trajanje: 136 min.

Melanholija će ubiti čovečanstvo! Polako, u igri smrti, obilazeći i njušeći u krugovima. U taktovima Preludijuma nesrećne igre Tristana i Izolde, bar kako ih Vagner čuje. Svakako, melodija nije ni važna. Ona se briše, kao i sve što prestaje da postoji sa čovečanstvom. Ili nekim čovekom. Istina je da ono što ne izgovorimo ostane u carstvu ćutnje zauvek. Svako od nas ima svoje rečenice, ili će ih tama zatvoriti u humku zauvek. I taj teret. Odgovornost odraslih. Da, tumačenje je svakom na slobodu, što sve još i pojačava. Krešendo. Čarobna pećina iz koje je svejedno da li ćeš izaći, jer sve, na kraju, dođe po tebe. Kao krupne grudve grada…

Justine je obećala da će konačno biti srećna. Rekla je da će se udati za Michaela. On je beskrajno voli, iako ne zna to da objasni, da bilo šta o tome kaže. Njegov kum je njen poslodavac, koji tokom ceremonije odlučuje da je unapredi u Umetničkoh direktora. Jeste, majka je mrzovoljna, a otac pomalo senilan, a mnogo u pokušaju da pobegne od svega. Stalno žene oko sebe zove Betty. I niko ne zna koliko je to namerno. Cela ceremonija se odigrava na imanju njenog prebogatog zeta Johna i sestre Claire. Samo, Justine nikako da stigne na to venčanje. Da, u limuzini je sa Michaelom, samo ne mogu da izađu uz poslednju krivinu. I malo po malo, ona je sve dalje od njega. Nema prave korake da ga isprati. Ljubav nema ništa s tim. Uostalom, može li se govoriti o pravoj ljubavi? I može li se obećati da ćeš biti srećan, kao što je to Justine svima obećala? To nije čak ni Claire, koja ima sve. Ili barem tako izgleda. Ima barem strah za Lea, koji joj ne da mira…

Ovo trodelno remek-delo već legendarnog danskog reditelja Larsa Von Triera je u svađi sa svime što se može odgledati ovih dana. Ili u ovom vremenu. Kao i sam autor, koji je navukao neverovatan bes svih, kada je uoči prve projekcije ovog filma, na festivalu u Cannesu, 2011. godine, izjavio izraze simpatije nacistima. Utisak koji se stiče, iz nekog vremenskog pomeraja, je da je to bilo planirano i svesno urađeno. Skandal je potpuno zasenio svaku priču o filmu i udaljio ga iz kruga favorita za osvajanje ove prestižne nagrade („Zlatna palma”), ali da li je one koji će film gledati usmerio potpuno na samo delo? Ako i nije, možda bi trebalo upravo ovo prihvatiti kao ciljanu stvar koja je izašla iz cele halabuke i hajke na autora. Možda sam Von Trier i nije očekivao toliki bes, ali na publicitet verovatno jeste ciljao. S druge strane, činjenica je da sve ovo što je o tome rečeno i ne služi ničem drugom do da napravi paralelu sa onim kako ja vidim ovaj film. Način na koji je snimljen. A to je diverzija. Gledalac prati tako mnogo stvari, mnogo simbola, zvukova, reči. Opet, sve je to diverzija. Uostalom, sama simbolika ili alegorija i jeste jedna vrsta diverzije. Neko će reći da je sve to opasno sprovoditi u svakodnevnom životu. Pitanje koje ću ja postaviti je- da li nije neophodno?

Iako je po mizanscenu ovo ostvarenje nordijsko, u njemu sve ključa. Kamera tako često govori „iz ruke”, a neću biti ni malo originalan ako navedem činjenicu da su i ovde, kao i uvek u Von Trierovim filmovima, međuljudski odnosi izbrušeni gotovo do savršenstva (bar koliko to sami dozvoljavaju svojom prirodom). Plejada priznatih dramskih glumaca odlično potvrdjuje ovu tvrdnju. Ipak, centralizovano mesto pripada Kirsten Dunst. Ostaviću ovde na tumačenje dilemu da li je to zbog njene maestralne izvedbe ili zato što je njen lik možda i gravitacioni centar cele priče. Ovde stvari ionako ostaju zamagljene. Ne zbog toga šta filmske tehnike pružaju, prosto, ovde ljudska priroda zalazi u mistično. A i ponekad neke stvari možemo objasniti samo tonovima, nikako rečima. Ili smo barem tu tehniku uspeli da savladamo, ne isključujem mogućnost postojanja još neke koju nismo i koju naš mozak krije za potonje generacije.

Kako god bilo, upuštati se u opšte tumačenje ove priče nije preporučljivo. Iako se može reći da priča nije dobra ako ima više podjednako kvalitetnih krajeva, možda se može reći da je suprotna stvar sa tvrdnjom da ima više dobrih puteva koji vode do jednog, neminovnog, kraja (ne bih se usudio da ga nazovem dobrim ili kvalitetnim). Preporuka za gledanje je upravo ta činjenica. A sam naslov? Pa, planeta Melanholija jezdi po svemiru kao metafizičko a ne fizičko telo. Možda čak i poseduje svest. Želim da celu priču svedem upravo tom konstatacijom. I onom iz trećeg pasusa- u pitanju je remek- delo, u to nema sumnje.