Mišel Barben

Mišel Barben – Intervju sa montažerkom filma „Pianomanija”

Izvor: Filmske radosti
Razgovarali Zoran Gajin i Radiša Cvetković
04/03/2010

Mišel Barben (Michèle Barbin) montažerka filma „Pijanomanija“, predstavila se beogradskoj publici na festivalu evropskog dugometražnog dokumentarnog filma „Sedam veličanstvenih”, koji se održavao krajem januara ove godine. Za montažu ovog filma nagrađena je na Festivalu „Diagonale“ u Gracu 2009. godine. Publika je imala sreću da pogleda film pre najvećih jer je odmah nakon ovog festivala film je otišao direktno na Berlinale. Mišel nam je otkrila čari montaže kao i to da li je profesija dovoljno zastupljena u medijima kao i u filmskim kritikama….

Filmske radosti: Možete li nam reći nešto o sebi i zašto ste izabrali montažu?

Mišel Barben: Svoju profesiju sam izučila u filmskoj školi. Pohađala sam časove montaže, a takođe režije i kamere u isto vreme. Radim kao montažer 25 godina i ljudi me često pitaju zašto se ne oprobam u režiji, ali moja primarna uloga je uloga montažera. Zašto? Montaža je ustvari umetnost režiranja, po meni, jer sve vreme dok montirate vi režirate.

Videli ste „Pianomaniju”. Imala sam asistenta koji je želeo da se ’igra’ apstraktnim slikama, a ja sam mu objasnila da to tako ne ide, jer sve vreme morate biti povezani sa pričom. Ako ne povežete priču, ako joj ne date smisao, nećete je osetiti. Tu je tajna. U „Pijanomaniji” imamo vrlo apstraktne momente: ako se sećate scene gde orkestar vežba u koncertnoj dvorani u Gracu sa pijanistom dok gledamo oblake na nebu. To je slika oblaka i vode, vidimo kapi. Kao početak kiše, počinjete kapima, a posle se napravi krug u vodi, pa je opet u kadru oblak – sve to mora biti povezano. Kada montirate, onda to razumete. Sve vreme dajete smisao. Zašto se počinje od neke slike A i ide do slike C. Moj dečko je pisac, on stvara priču rečima, a ja slikama.

FR: Znamo da od vas (montažera) dosta zavisi kakav će film biti na kraju. Da li Vi mislite da montažeri imaju dovoljno prostora u vestima, kritikama? Jer, kada pričamo o filmovima sećamo se režisera, glumaca, scenarista, a skoro nikad montažera.

M.Barben: U Nemačkoj je teška situacija, dok u Francuskoj montažeri imaju više prostora. Na festivalu dokumentarnog filma u Hamburgu dobijaš prospekt i vidiš naslov filma i ime režisera, kamermana, kompozitora, a ne vidiš ime montažera. Prijavila sam to njihovim organizatorima i oni su odgovorili da nisu odgovorni, da ne prave oni prospekt i uputili me kod menadžera bioskopa. Otišla sam tamo i upitala: „Da li vi pravite prospekt?” Dala sam mu da pogleda i rekla da su zaboravili da stave ime montažera. A on je odgovorio: „Pa naravno da je montiran film, to se podrazumeva”.

Ljudi uvek vide na snimanju režisera koji govori: „Seci, seci!”

FR: Da li je „Pianomanija” Vaš najveći i najzahtevniji projekat do sada i da li ste potpuno zadovoljni filmom kakav je sada?

M. Barben: Veoma sam zadovoljna filmom. Sada baš počinje svoj život u bioskopu, prvo u Australiji, potom Švajcarskoj, a zatim u Nemačkoj.

FR: Videli smo da film odlazi na filmski festival u Hong-Kongu?

M. Barben: Da, za festivale je ovo dobar film, ali za bioskope još uvek ne znam. Na primer, imala sam poteškoće kako da završim film u velikom stilu, sa vrhuncem. Sa dva režisera, to je film sa duplim krajem, tako da je to ostalo u senci. Za mene to nije bilo dobro, film nije bio baš najbolje snimljen, bilo je veoma teško montirati, ali konačno sam rekla: „U redu, to je drugi način da se objasni ludilo klavirskog tehničara, jer je bio osam dana u koncertnoj kući da snima, a posle toga, u slobodno vreme on odlazi tamo da uradi nešto opet sa klavirom. Važno je za klavirskog tehničara da kaže: „Ja sam neko, ja mogu da izmislim nešto, ja sam pronalazač”. Konačno, bilo je dramatično, nismo morali kompletno da objasnimo radnju, ali to je u redu. To nije način funkcionisanja jednog montažera, možeš samo da se snađeš sa svojim osećanjima i kažeš: „Hoću da stavim ovo na kraju, sve je stvar kompromisa.”

FR: Koliko je teško bilo montirati 270 snimljenih sati? Da li možete da se setite koliko ste ih puta odgledali?

M. Barben: Odgledala sam svaku scenu, doduše ponekad veoma brzo. Krenuli smo sa prvom montažom i videli da li odgovara, a ponekad smo miksovali scene koje su snimane u dva ili tri navrata, a ponekad je to samo kadar od šest sekundi. Dok snimate, morate gledati scene. Svi ljudi kažu: „Šta? Želite da pravite film o štimeru klavira? To je dosadno zanimanje.” Za potrebe filma glavni lik je vežbao sa orkestrom i režiser je rekao: „Vidiš, imaš kamere.” Za film on je pomalo i muzičar i štimer.

Bilo je teško… Bilo je teško dobiti novac, bilo je teško zbog mnogo stvari, tako da su radili na filmu šest godina.

FR: Da li ste osećali pritisak dok ste radili sa tako dragocenim i delikatnim materijalom, pošto znamo da ste morali da kombinujete scene sa muzikom? A to je veoma teško.

M. Barben: Jeste. To je bio problem od početka. Kada Štefan vežba ili priča o klaviru imamo celu sliku, ali ponekad moramo da idemo napolje – muzici ipak treba prostor.

FR: Mnogi ljudi kažu da filmovi oživljavaju u montaži, da im ona daje dušu. Da li ste zadovoljni svojim doprinosom u filmu? Imate sopstveni jezik. Kako ste ga preneli na film?

M Barben: Ja lično ne volim da vidim istu pesmu dva puta u filmu. Konačno, govorimo sve vreme, svih 90 minuta o jednoj stvari, o klaviru, štimovanju klavira, zvuku klavira. Ali dobijate priču iz raznih perspektiva i imate osećaj razvijanja, da ste naučili nešto, da se priča kreće. Tako je i sa muzikom.. Ja volim muziku, imam sluha, ali nisam pijanista. Vi imate muziku u montaži ne samo u vidu muzike, pravite je i govorima, raznim zvukovima. Sve je ovo veoma važno, ali to nisu moje reči, moje note, to je suprotno. Ja otkrivam reč koju ne znam i pokušavam da kažem gde je prava stvar, gde imam osećaj i pokušavam da se izborim s tim. To nisu moje reči, ali jesu moja osećanja, moja perspektiva, možda moja filozofija.

FR: Da li ste se identifikovali sa likovima, kako ste gledali na njihovu strast i posvećenost poslu?

M. Barben: Kada sam prvi put videla Štefana nisam ga ’osetila’ na dobar način, osetila sam ga kao pomalo arogatnog. To je bio prvi osećaj – arogantan, ali sam osetila poštovanje i razumevanje sve više tokom rada u montaži. Osetila sam da je on samo fokusiran na svoj zvuk, ali to nije važno, zato što nije toliko bitno da volite svoje likove. Za mene, montaža je stvar istine, dobiti istinu, istinit osećaj, istinitu stvar, to je sve.