Splatting image

Mladen Đorđević – Intervju za Splatting image

Ekskluzivni intervju Mladena Đorđevića za Berlinski magazin „Splatting image”
Autor: Jochen Werner
19/01/2010

Eksplicitni seks, zverstvo, silovanja, ubistva, prezir – vaš film se bavi kontroverznim, radikalnim, nasilnim temama, iako se čini da govori o vrlo konkretnoj, tamnoj stvarnosti. Koliko je film utemeljen na priči o stvarnosti posleratne Srbije?

Film je socijalno i politički angažovan u kontekstu savremene Srbije. Posledice ratova i mog odrastanja, u doba kada je gledanje snimaka ratnih zločina, bez cenzure na TV-u bila normalna stvar, su očigledne. Ovo je film o borbi između Erosa i Tanatosa, snaga života i smrti. To je posebno zanimljiva bitka na prostoru Balkana, gde je Smrt često ona koja dominira. Za mene, ta tama nije odbojna, već je atraktivna. Volim te padove likova i autsajdera. Zato ovaj film nema isključivo lokalni karakter. Autsajderi se tretiraju otprilike jednako u svakom sistemu. Moji likovi su izgnanici, a oni su u istoj poziciji bez obzira na političke sisteme koji dolaze i prolaze. Film je takođe zasnovan na jednoj od popularnih tema u Srbiji – sukob između urbane i ruralne Srbije. Pokazao sam da su granice između obe strane nejasne i da ne postoje. Nisam želeo crno-beli film, niti sam zauzimao strane.

Vaš film je ispunjen osećajem hitnosti s obzirom na način kojim se bavi svojim brutalnim temama – koliko je ličan (možda čak i autobiografski?) bio projekat za vas?

Film je autobiografski u smislu da sledi mladog reditelja koji pokušava doći do svog prvog dugometražnog filma. Poput mene, on se sudara sa puno teškoća i izazova:da li da prihvati nagodbu? U njegovom slučaju, kao i u mom, to nije opcija. Glavni lik, nesposoban da napravi vrstu filmova koju bi želeo, skreće prema porno industriji i počinje stvaranje porno filmova. To je čin svesnog i spremnog autouništenja, tako da bi, kroz blato i pakao, on mogao biti iskupljen. Pa ipak, bio sam u mogućnosti da snimam filmove koje sam hteo, tako da nisam bio prisiljen okrenuti se porno filmovima, ali postoji određena doza autodestruktivnosti koju delim sa svojim glavnim likom.

Vaš prvi film „Made in Serbia” je bio dokumentarac o srpskoj porno industriji. Da li se tamne strane ove industrije, kao što ih prikazuje „Život i smrt porno bande”, temelje na iskustvima koja ste stekli dok ste radili na „Made in Serbia”?

Da, „Život i smrt porno bande” je na neki način, nastavak mog prethodnog filma, dokumentarca „Made in Serbia”. Glavni likovi su inspirisani likovima porno glumaca, čiji životi su viđeni u dokumentarcu, koji smo snimali i montirali oko godinu i po dana. U tom periodu dosta dobro sam upoznao domaću porno industriju. Naravno, reč „industrija” je prilično ironična budući da je to više manufaktura. Sve je potpuno nerazvijeno, filmovi se snimaju bez novca, glumci su veoma slabo plaćeni, imaju problema da prežive, žive na dnu socijalne lestvice. Njihova tela su nerazvijena, nimalo atraktivna. „Made in Srbija” je pre svega dirljiva socijalna priča, i moj pokušaj da prikažem savremenu Srbiju kroz provokativnu i prizemnu porno industriju.

Šta vas tačno fascinira u pornografiji i privlači vas toj temi ponovo, sada za izmišljeni dugometražni film?

Zanima me pornografija zbog već navedenih sukoba između Erosa i Tanatosa. U pornografiji pobeđuje Tanatos, dok u erotizmu – Eros. Pornografija ima taj nag, sirovi, okrutan pristup životu i seksu, što je po meni privlačno. To je ta pojednostavljena, banalna čežnja koja se u današnjem okruženju sterilne Evropske kulture, čini manje licemerna od maskirane, glatke i čiste, mentalne pornografije i banalnosti, koja se krije iza tzv „dorade”. Na račun te naivnosti koju poseduju, porno filmovi podsećaju na naivnu umetnost koja mi se sviđa.

Iako vaš film nikada ne gubi vezu sa stvarnošću, to nije potpuno realan film, već je jasno označen kao umetnički film. Ko su vam najvažniji filmski uzori?

Moj film je socijalno i politički angažovan, ali želeo sam pobeći od klišea balkanskog filma, gde nemate ništa drugo. Prihvatio sam izazov povezivanja domaćih crnih talasa kasnih 60-ih i početka 70-ih godina (Jovan Jovanović, Žilnik, Pavlović, Makavejev …), sa elementima savremenih japanskih filmova strave i užasa, američkih B-horor filmova – Poula Morisija (Morrissey), Džona Votersa (John Waters) i Jodorovskog. Mislim da je to jedan zanimljiv spoj. Želeo sam da vidim kako funkcioniše logor u crnim talasima blata. Treba spomenuti japanskog reditelja Takaši Mikea kao i njegov film „Visitor Q”. On je jedan od najvažnijih umetnika u istoriji filma i jedan od najuspešnijih istražitelja u oblasti seksa i nasilja u kinematografiji. Drugi je srpski redatelj Joca Jovanović, autor filma „Zdravi i mladi kao ruža”, koji je bunkerisan 1971. Taj film je bio pank i pre nego što je pank definisan.

Kako ste pronašli glumce spremne da pruže toliko za film?

Kasting je trajao pet meseci. Moju ponudu da se pojave na filmu, ili dođu na kasting makar na kratko, odbilo je između dvadeset i trideset glumaca. Njima su smetale eksplicitne scene seksa, pokazivanje golog tela pred kamerom. Nije postojala ta vrsta mentaliteta kod naših filmskih radnika. Pre 90-ih, duh vremena je bio drugačiji. Provincijski mentalitet preovladava. Bio sam zainteresovan za rad sa samouverenim (bestidnim), hrabrim glumcima, koji koriste svoje golo telo bez ikakvih predrasuda, kao da je običan radni alat, isto kao i njihove oči, njihove ruke ili glas. Moja prva ideja je bila da pravi porno glumci iz mog dokumentarca „Made in Srbija” igraju u filmu, ali ispostavilo se da je to nemoguće, jer sam napisao previše složene likove (dijalog, psihološke suptilnosti) da bi ih izneli glumci koji nisu profesionalci. Takođe, pravi porno glumci u Srbiji ne vezuju se lako za ozbiljno snimanje filmova. Oni žive u haosu, imaju različite aktivnosti sa strane. Mogao sam im ponuditi male količine novca (to je niskobudžetni film), što ne bi bilo dovoljno da ih vežem za sebe, a to bi bio veliki rizik. Dakle, ako nisam mogao imati porno glumce, bilo mi je važno da imam nova, sveža lica, sa novom energijom. Na kraju mučnog procesa odabira glumaca, došao sam do mladih, hrabrih, talentovanih ljudi koji su uveli duh promena u srpsku kinematografiju.

Koliko je bilo teško naći novac za film radikalan kao „Život i smrt porno bande”?

Srećom, to je niskobudžetni film, pa mi nije trebalo toliko novca. Proračun je bio oko 140 000 evra. Taj skromni budžet je bio na neki način u koordinaciji sa estetikom filma i to je pomoglo ostvarivanju. Svesno nametnuta ograničenja proizvodnje, problemi povezani s njima i gerila načini nisu naškodili rezultatu, baš naprotiv. Za ovako ekstremnu vrstu filma teško je naći sponzorstva u Srbiji, a ne verujem da je i Evropi situacija mnogo bolja. Jedini način je da vas finansira država. Imao sam sreće da je žiri bio prilično nezavisan u odlučivanju (što je vrlo retko u našoj zemlji). Isto tako, uspeh mog prethodnog filma „Made in Serbia”, pomogao mi je puno za vreme njihovog procesa odlučivanja.

Koliko sam ja shvatio, film je proizveden uz pomoć državnog finansiranja. Kako se to dogodilo i koliko su se službeni organi mešali u proces snimanja filma?

Nije bilo intervencije za vreme snimanja i montiranja, ali bilo je nekih pokušaja prozivanja na kraju. Kad sam pitao Ministarstvo kulture za novac za postprodukciju, savetnik ministra kulture, naš poznati reditelj Goran Marković je intervenisao i onemogućio da se film prikazuje u bioskopima. Nije razumeo film i izjavio je da nije mogao spavati nakon što ga je odgledao i bio je zgrožen. Šta da kažem, provincijska reakcija. No, nagrada „Nebojša Đukelić” na Filmskom festivalu u Beogradu(FEST) i brojne pozitivne kritike, kao i moje pismo ministru kulture, prouzrokovalo je promenu klime, tako da sam nakon svega dobio novac. Podrška naših poznatih reditelja Joce Jovanovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića, koji ne razmišljaju na način kako su razmišljali policajci pre pada Berlinskog zida, mnogo je značila za moju konačnu pobedu.

A kakve su reakcije kada su videli završen film?

Odgovor je u prethodnom pitanju!

Gde je sve film prikazan do danas? (Možda biste mogli spomenuti Porno filmski festival?) I kakve su reakcije publike?

Bio je prikazan na brojnim stranim festivalima: u Stokholmu, Amsterdamu, Raveni, Pucheon (Južna Koreja), Berlinu, itd. … U Raveni smo primili specijalnu nagradu žirija. Reakcije variraju od zemlje do zemlje. U Srbiji, deo publike uvek napušta salu kad počnu nasilne scene. Sada, film je prilično ozloglašen, tako da oni dolaze pripremljeni i gledaoci su oni izabrani. U Južnoj Koreji (Pucheon Fantasy Film Festival), niko nije napustio salu. Korejsko društvo je tradicionalno i vrlo konzervativno. Njima ne smeta ekstremno nasilje, ali su šokirani eksplicitnim scenama seksa, to im se ne sviđa. Došao sam do zaključka: što se oni više ućute, više sakrivaju Erosa, s druge strane, on izlazi u obliku Tanatosa, nasilja i bizarnih osobina. Zbog toga su korejski filmovi toliko eksplicitni, kada je u pitanju nasilje. Na tom festivalu, gledaoci koji su podržali moj film i njegovu promociju u velikoj meri su mi pomogli. U Amsterdamu, gde ljudi žive u slatkim kućama od čokolade, petnaestak ili ljudi više izađe na prvi znak nasilja. To se nastavlja tokom scene umiranja. Film se svideo onima koji su ostali do kraja. Takaši Mike je imao slično iskustvo na prikazivanju svog filma „Audition” na festivalu filma u Roterdamu. On je upozorio publiku unapred: do sredine filma, oni će uživati u lepoj, bezopasnoj priči usamljenog udovca, ali kada se pojave bizarne, ektremne scene, oni će početi da napuštaju svoja sedišta. To se upravo i dogodilo. Oko sredine filma, počeli su napuštati bioskop u velikim grupama. Najviše mi se svidela reakcija na Berlinskom porno festivalu. Želim da razjasnim nešto, to je ozbiljan festival koji se bavi umetničkim pristupom pornografiji i erotici, odvija se u stogodišnjem pozorištu i mora mu se prići bez predrasuda. Direktor festivala, Jurgen Brüning je proizvođač svih filmova jednog od najvećih svetski poznatih andergraund autora, Bruce LaBrucea. Tamo se okuplja veoma ozbiljna publika, umorna od klišea i spremna da zarad novih stvari na filmu, izgubi mentalnu i kreativnu naivnost. Berlin je pravi, veliki kulturni centar, spreman da udahne i razume sve. Oduševljen sam tim gradom.

Kakvi su vam dalji planovi s filmom? Mislite li da će biti moguće da se pogleda u bioskopima?

Bioskopska distribucija u Srbiji se odvija dok pričamo, to traje već dva meseca. Film se prikazuje na samo dve kopije (jer nismo imali više novca), i to u kasnim terminima. Do kraja decembra, trebalo bi početi sa prikazivanjem u bioskopima u susednoj Hrvatskoj. O ostatku Evrope i sveta, ne znam još. Neki se pregovori odvijaju, videćemo već…