Moonrise kingdom

Moonrise kingdom (Wes Anderson,2012)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario:Wes Anderson, Roman Coppola
Fotografija: Robert Yeoman
Muzika: Alexandre Desplat
Uloge: Jared Gilman, Kara Hayward, Bruce Willis, Edward Norton, Bill Murray, Frances McDormand, Tilda Swinton, Harvey Keitel.

 
„Zvuči poput poezije- Pesme ne moraju uvek da se rimuju. Treba samo da budu kreativne“.
 
Biti drugačiji nije dovoljno, čak ni za razumevanje sebe. Zato postoje posebni svetovi. Verujte, oni nemaju veze sa odrastanjem. Ti otkloni istog nisu infantilnost, već normalan proces, proces bez evolucije kao takve. Više su trajna dimenzija koja, zatvorena u određene okvire koji je hrane bojom, egzistira svojom apsolutom u večnosti. Upravo to trajanje je nedokučivo običnom čoveku. U potpunom je neskladu sa propadanjem, sa promenom koja mu je bliska, koju trpi. Kako onda nahraniti te okvire, videti ih? Kada bi to bilo dostupno samo nekolicini, onima koji osećaju, sve bi neminovno svenulo. Svet mašte, kao otsjaj meseca na rimi, ipak postojano zasenjuje. Deca su uvek tu. U njima je čistoća i žeđ za ovim svetom koju je teško utaliti. Njihova radost dolazi sa one strane, nalazeći neverovatne prolaze. Dok ne dođu neki novi klinci. Nije li prava umetnost dokumentovati primere kraljevstva mašte jedne generacije? Uraditi to na pravi način? Proći pravom prečicom koju smo tada koristili?
 
Sem Šekaski i Suzi Bišop su dopisni prijatelji. Upoznali su se slučajno, pred njenu predstavu, dok je on još bio golub-izviđač. Sada, godinu dana kasnije, dok on provodi leto na ostrvu gde ona živi, dogovaraju se da se konačno sretnu i pobegnu od sveta koji ih smatra ludim, emotivno neprilagođenim i čudnim samo zato što su drugačiji, zato što su inteligentni. Po njihovom bekstvu, biva podignuta uzbuna i potraga koju predvode lokalni šef policije i Vođa skauta, a pomaže im (u zavisnosti od ugla gledanja odmaže) Suzin otac Volt. Ostatak odreda lako ulazi u trag beguncima i njihov susret okreće celu priču naopako. Njih dvoje uspevaju da nađu svoj žal sreće i da provedu neko vreme sami na njemu, ali zbog veličine ostrva na kojem se nalaze brzo bivaju ponovo otkriveni. Kako stvari stoje, Sem će morati u Dom za nezbrinutu decu. Ako se ne desi veliki preokret. Veliki kao oluja koja se približava ostrvu…
 
Ves Anderson, konačno, ovim filmom nalazi svoju poeziju. Boje su jasnije, slike oštrije, citati oštroumniji. Ipak, čini se da baš zbog toga ne želi da se pusti svog sveta detinjstva, svog kraljevstva izlaska meseca. Svakako da je ovo pravi momenat u njegovoj karijeri da se okuša sa ovakvom temom, upravo zbog očuvanja tog detinjstva kreativnosti. Ima dokazane naslove za širu publiku, vreme je za nešto intimno, lično. Čini se da je i sam autor dobro prepoznao ovaj momenat i pretočio ga u delo kojim valja biti ponosan. Zanatski je superiornije od prethodnika, a stil koji je kroz njih građen sija u punom sjaju. Istina je da su Andersonovi kadrovi pomalo frejmovani, zaleđeni sami u sebi, ali odišu sopstvenošću, što je redak dar i što i jeste autentičnost u esenciji. Ova hermetičnost ne utiče na lepotu fotografije, naprotiv. Uz to jak utisak ostavalja i muzički predložak. Zvuk je apsolutno u funkciji priče, polazi i staje na pravim račvanjima, podvlačeći osećaj na koji autor cilja. Iako je lako pratiti sve ove elemente ponaosob i valja im odati priznanje, celovitost ostvarenja je očigledna i upravo je taj sklad nešto što konačno razoružava gledaoca.
 
Svakako, ima mišljenja da su likovi, pogotovu odraslih protagonista, nedovoljno razvijeni, no mislim da ne treba biti toliko oštar u takvim ocenama. Ovo je priča ispričana iz ugla 12ogodišnjaka. Iako je taj svet neverovatno živopisan i pođednako ingeniozan kao i nekoga sa bogatim životnim iskustvom, potsetiću da je iz te perspektive teško uočiti detalje koji razlikuju i određuju svet odraslih. Tako i treba da bude, svi ljudi su izrazito dobri ili loši i to ih stavlja na jedan od dva kraja ove bajke. Baš zato je teško glumiti u ovom filmu, a čini se da svi odrasli odlično uspevaju da ostvare svoje uloge. Ono što je apsolutni iskorak u odnosu na gomilu tin i dečijih ostvarenja koja su hit poslednjih par godina, pogotovu u američkoj produkciji su deca-glumci. Posle duže vremena je neko izabrao pravi kvalitet ispred forme, onog spolja vidljivog. Sem (Gilman) i Suzi (Hayward) su več sada vrlo harizmatični i talentovani glumci, čije donošenje likova pomalo potseća na buntovništvo 60ih, skromno cvetanje dvoje sanjara i lutalica čija životnost u mnogome prevazilazi okvire mesta sa kojeg potiču. Uz to ima i prave hemije među njima. 
Možda je, na kraju, ovaj film tek spomenik verovanju da postoji mesto gde je sve moguće i gde uvek pobeđuje dobro. Možda je tek setna nostalgičnost. Ipak, vredi pokušati. Napregnuti se da se dodirne ono duboko intimno i davno preprskano teškim krvarenjem odrastanja. Da se ožiljci zarumene kao obrazi u hladno zimsko jutro. Topli čaj uvek čeka na stolu. A magija nije samo na dohvat ruke. Ona je tada u nama. Posebnost ovog dela ogleda se upravo u sposobnosti da probudi ovaj trenutak, uprkos svemu. Zato je vredno gledanja.