Na usamljenom mestu

Na usamljenom mestu (Nicolas Ray, 1950.)

Izvor: Filmske radosti
Autor: Zdravko Ljubić

Scenario: Endru Solt
Priča: Doroti Hjuz
Muzika: Džordž Antheil
Direktor fotografije: Barnet Džefri
Uloge: Hemfri Bogart, Glorija Grejem, Frenk Lavdžoj, Karl Brent Rid
Trajanje: 94min
Radi se o filmskom klasiku Nikolasa Reja iz 1950. godine. Sama tema filma je opis plahovite prirode glavnog protagoniste koga igra Hemfri Bogart.

Dikson Stil je prgavi pisac filmskih scenarija, samotnjak koji voli žene i piće. Njegov talenat je cenjen mada svi zaziru od cinizma kojim razoružava sagovornike. (Tu me je malo podsetio na Džonija Štulića). Često upada u tuče i bezbrojne konflikte, čak i sa prijateljima. Takva prgava narav je Bogiju skoro savšeno odgovarala. Mnogi veruju da je to bila uloga koja ga je predstavila u realnom svetlu. Znam da je dosta zanimljivih analiza karaktera inspirisano ovom ulogom.

Nakon bezazlene večeri na početku filma, poznati pisac biva osumnjičen za ubistvo. Upoznaje devojku, komšinicu koju je pozvao kao alibi, međutim, to nije dovoljno. Policija ga opravdano sumnjiči sve do raspleta. Niko nije siguran ko je ubica sve do samog kraja. Neizvesnost se gradi tako što se Dikson zaljubljuje u svoj „alibi”, a ona ostaje u večnoj dilemi da je njen budući suprug zaista zločinac ili „samo” nestabilan tip.

Svi likovi oslikavanju deo klasičnog Holivudskog milja kroz koje se pomalo ruga i kritikuje način života ondašnjih „zvezda” i cele filmske industrije. To je svet poznatih ličnosti koje su poročne, a u stvari sasvim obične. Jezik kojim govore u filmu, to jest, dijalozi uopšte, su impresivno napisani tako da sve vreme postoji retka gipkost u rečenicama koje se lako pamte i često citiraju, a jedna od najpoznatijih je sigurno: „Rodio sam se kada me je poljubila i umro kada me je ostavila. Živeo sam onih par nedelja koliko me je volela”.

Radnja filma je urađena po noveli Doroti B. Hjuz, adaptaciju je uradio Edmund Nort, a scenario na osnovu svega toga napisao Endrju Solt. (Možda deluje čudno, ali takav je standard važio, a i danas je slično.) Vreme kada se sve dešava su posleratne godine, a naši junaci su deo džet-seta koji se oslikava, kao što sam već spomenuo. Ipak sve je okrenuto glavnom liku koga imamo u skoro svakoj sceni filma.

Ne postoje kadrovi koji dominiraju, naprosto se vidi zanatska dominantnost reditelja kroz građenje ritma trilerske neizvesnosti, iako „In a lonely place” („Na usamljenom mestu”) faktički spada u (noar) dramu sa akcentom na romansu dva glavna lika, Diksona Stila i Lauren Grej, koju glumi Glorija Grejem. Moram istaći da je Lauren Grej izuzetno važna i u dobrom kontrastu junakom i anti-junakom, Diksonom. Njena suptilna metamofoza doprinosi da se sudbina njih dvoje kulminira u vrhuncu.

Celokupna ideja filma o usamljeniku preke naravi osuđenom da luta ostavlja sam kraj otvorenim za tumačenje, što je još jedna od sitnica koju mnogi gledaoci vole. To bi bio jedan od razloga za novo gledanje i preispitivanje.