Melanholija će ubiti čovečanstvo! Polako, u igri smrti, obilazeći i njušeći u krugovima. U taktovima Preludijuma nesrećne igre Tristana i Izolde, bar kako ih Vagner čuje. Svakako, melodija nije ni važna. Ona se briše, kao i sve što prestaje da postoji sa čovečanstvom. Ili nekim čovekom. Istina je da ono što ne izgovorimo ostane u carstvu ćutnje zauvek. Svako od nas ima svoje rečenice, ili će ih tama zatvoriti u humku zauvek. I taj teret. Odgovornost odraslih. Da, tumačenje je svakom na slobodu, što sve još i pojačava. Krešendo. Čarobna pećina iz koje je svejedno da li ćeš izaći, jer sve, na kraju, dođe po tebe. Kao krupne grudve grada...
