Filmska traka

Odgovor Ejli Kovačević na članak „U odbranu filmske trake”

Izvor: Filmske radosti
Autor: Miroslav Bata Petrović
22/10/2013

Reakcija na članak „U odbranu filmske trake”

Veoma sam obradovan da je nekoga moj tekst pokrenuo na reakciju. Pogotovo sam počastvovan što reakcija dolazi iz Zagreba od iskusnog, pretpostavljam, filmskog tehnologa. Međutim, žao mi je ako je gospođa Kovačević razumela, iz mog teksta, da se je radujem vremenu koje nas je stiglo i tehnologijama koje nam tek dolaze. Ja sam samo pokušao da opišem činjenično stanje i da kažem da u njemu treba tražiti njegove draži i prednosti, da ne bismo padali u loša emotivna stanja i žalosti za prošlim vremenima. To je jedini spas za savremenog čoveka, ako misli da ostane zdrav.

Lično, osećam i te kakvu nostalgiju za onim vremenima kada smo radili na filmskoj traci. A za 30 godina, kroz amaterski i profesionalni rad, prošao sam sve formate i vrste: 2×8, Super 8, 16mm, 35mm, crno-belu i kolor, negativ, pozitiv, umker, Ferraniu, ORWO, Aqvu, Kodak, Fuji, Ilford, Fomu, te laboratorije „Cinephoto”, CFL, „Zastava film”, RTS, „Filmske novosti”, „Jadran film”, „Bojanu” iz Sofije… I nikada neću zaboraviti taj divni osećaj filmske trake u ruci, zanosan miris koji osetetite kada uđete u bilo koju laboratoriju, neponovljivi zvuk kino-projektora… Ali talasi novih vremena ne pitaju za vaše emocije i ne interesuje ih vaša nostalgija. Prosto vam postavljaju ultimatum: „Hoćeš ili nećeš?”. A na svakom pojedincu je da odluči da li će da živi u svojim sećanjima i uspomenama ili će da prihvati izazove novog vremena. A staro je pravilo: „Koga ne možeš pobediti – priključi mu se!”

Istina je da su u pitanju dva različita nosača – jedan skup (filmska traka) i jedan jeftin (video i digitalni zapis). Prvi je autore terao da budu racionalni, ekonomični, štedljivi, jer je svaki novi dubl, ili nepotrebna dužina kadra, značilo otkucavanje para kao na taksimetru. Ovaj drugi, pak, dozvoljava da „pucate do besvesti” bez mere i kriterijuma, jer ništa ne košta. U prvom slučaju, kada se pretera, za glavu su se obično hvatali producenti, a u drugom montažeri. Međutim, za takav odnos prema snimanju materijala nikakvu odgovornost ne može da snosi tehnologija, tj. tehnološki napredak. Odgovornost snose sami autori. Ozbiljni stvaraoci koji razmišljaju „filmski” jednako će se ponašati prema novim nosačima filmske slike, kao i kada su radili na filmskoj traci. Jer nova tehnologija im samo omogućava da lakše snime svoje nove filmove na koje bi ranije čekali po nekoliko godina. I ništa ih ne oslobađa odgovornosti da razmišljaju filmski, umetnički, ekonomično i finansijski racionalno. Ono „pucanje” bez mere svojstveno je početnicima i diletantima.

Što se tiče same strukture slike i doživljaja filma, stvari takođe nisu naročito dramatične. Istina je da filmska slika sa svojim emulzijskim zrnima (manjim ili većim) i neminovnim kracerima, deluju nekako toplije od digitalnih slika koje svojom savršenošću i preciznošću, mogu da deluju „metalno” i „sterilno”. Ali i to su rešila braća Japanci. Sa lakoćom se mogu dodati filteri i efekti kracera i srebro-bromidnog zrna. I eto opet doživljaja slike kao sa filmske trake. U ostalom, nemojmo zaboravljati da smo i ranije pomoću raznih filtera i laboratorijskih štosova pravili lažne prizore: magle, odbljeske, „američke noći”…

P.S.

„Eh, kako bih se rado provozao diližansom do Zagreba. Kako bi to bilo romantično. Ali diližansi više nema, osim u muzejima”. I ko još, osim avanturista i zanesenjaka, obilazi svet pešice ili biciklom? Poslovni ljudi to danas rade avionom, hteli mi to ili ne.

I na kraju, da citiram jednog od junaka pozorišnog komada (kasnije i filma) „Koštana” Bore Stankovića: „Eh, beše naše…!”