Petar Lupa

Petar Lupa – Mali esej o najvećem epizodisti

Izvor: Filmske radosti
Autor: Branko Radaković
23/12/2012

Petar Lupa rođen je kao Petros Lupas (u prevodu sa grčkog, lupas ili u originalu „loupas“ znači vuk) 20. juna 1921. u selu Klisuri, pored grada Kastorije, u Grčkoj. Ova teritorija nalazi se blizu makedonske granice.

Otac mu je bio pop i preminuo je kada je Pera bio jako mali. Zbog toga, sa 6 godina dolazi u Beograd sa majkom domaćicom.

Kada je dobio srpsko državljanstvo, dobio je i ime i prezime po kome je kasnije potpisivan u filmovima i po kome ga svi ljubitelji njegovog lika i dela znaju.

Krajem četrdesetih godina prošlog veka bio je imućan proizvođač bombona. Imao je i svoje preduzeće, a početkom pedesetih prestaje da se bavi ovom delatnošću. Nakon toga obavljao je mnoge poslove u bioskopu „Union“. Tu je bio u početku cepač karata, a kasnije je postao upravnik i tu funkciju je obavljao neko vreme.

U drugoj polovini pedesetih godina postaje aktivni član Kino kluba u Beogradu iz čije produkcije su izašla kratkometražna ostvarenja u kojima je Lupa načinio prve glumačke korake. Prvi kratki film u kome je glumio bio je „Sreća malih miševa“ iz 1957. reditelja Dragoljuba Ivkova, zatim glumi u filmu Marka Babca „Čežnja“ iz 1958, a 1960. pojavljuje se u ostvarenju čuvenog snimatelja Aleksandra Petkovića „Vrteška“ kome je ovo bio prvi poduhvat na polju režije.

U Kino klub doveo ga je Kokan Rakonjac i neko vreme bio je njegov asistent. Inače, Kokan mu je bio i dvostruki kum. Venčao je Petra i dao je ime njegovoj ćerki iz drugog braka, Snežani.

Lupa je i sam režirao kratke amaterske filmove, a jedan od njih bio je igrani film „Hleb od pepela“ nastao 1958. Još jedan podatak nepoznat široj javnosti je da je Petar napisao scenario za dugometražni igrani film „Oči ostaju iste“ koji nažalost nikada nije realizovan. Po svedočenju njegovog sina iz prvog braka Blagoja Buce, Petar je verovatno planirao da u tom filmu bude glavni glumac ali izgleda da je Peri bilo suđeno da ostane samo epizodista.

Živojin Pavlović ga je skoro uvek uzimao za svoje filmove baš zbog toga što je bio osobena figura.

U omnibusu „Kapi, vode, ratnici“ iz 1962. u prvoj Živojinovoj priči Lupa je glumio torbara lutalicu koji svira na usnoj harmonici. Bilo je to prvo dugometražno ostvarenje u kome se pojavio. Nakon toga nastavlja da glumi u crnotalasnim biserima. „Klakson“ iz 1965, „Povratak“ iz 1966, „Kad budem mrtav i beo“ iz 1967. i „Vrane“ iz 1969. samo su neki od naslova.

U filmu „Delije“ iz 1968. tumači lik čoveka koji drži govor u kome se obraća deci i vojnicima, a to zapravo predstavlja aluziju na tadašnje govornike koji glume ozbiljnost ali zapravo ništa bitno ne kažu. Lik koga glumi Lupa govori o tome da je fašizam pobeđen ali da borba za čoveka tek predstoji.

Pera je glumio i u mnogobrojnim komercijalnim srpskim filmovima, a pojavljivao se i u nekim najpopularnijim srpskim serijama, kao što su recimo „Ljubav na seoski način“ iz 1970. gde je glumio popa Jovu i „Grlom u jagode” iz 1976. gde je u par minijaturnih pojavljivanja efektno odglumio čoveka u godinama kojeg muči čir ali taj već ostareli čikica koji je uvek u prolazu ne ostavlja sliku kao da se predao, već zna i da se na sebi svojstven način našali na svoj račun i tako se naruga svojoj bolesti. On je dedica koji podržava mladost i koji ne dosađuje svojim komšijama.

Pored pojavljivanja u najpopularnijim serijama, Pera se pojavio i u dve epizode manje poznate serije „Sazvežđe belog duda“ iz 1988. gde je tumačio lik čika Toze, dekice koji prodaje piće.

U filmu „Specijalno vaspitanje“ iz 1977. tumači lik dobrodušnog starog dokoličara koji voli da popije sa društvom ispred prodavnice.

Najveću ulogu u karijeri imao je u Šijanovom remek-delu „Ko to tamo peva” iz 1980. gde je još jednom glumio popa. Naravno i ova uloga bila je epizodna ali opet nije bio prisutan samo minut ili dva kao u mnogim drugim, već znatno duže. Po ovoj ulozi pamte ga mase koje film toliko i ne interesuje ali zato vole da pogledaju dobru komediju. Pošto je Šijan napravio delo za sva vremena i Petar Lupa neće nikada biti zaboravljen kod široke narodne mase zahvaljujući ovom filmu.

U „Dečku koji obećava“ iz 1981. tumači lik čoveka koji kupuje kola od glavnog junaka Slobodana. I tu ostavlja par upečatljivih komentara.

U „Još ovaj put“ iz 1983. pojavljuje se u ulozi zatvorenika koji se tajno karta dok traje pozorišna predstava u zatvoru.

U omnibusu „Kako je propao rokenrol“ iz 1989. u drugoj priči reditelja Vladimira Slavice pojavljuje se u efektnoj ulozi ljutitog ali simpatičnog komšije glavnog ženskog lika Barbare koji sa puškom želi da zaštiti svoju lepu komšinicu. Poslednju rolu ostvario je u izvanrednoj komediji „Tri karte za Holivud“ iz 1993.

Imao je uglavnom neizgled neobavezne uloge od par minuta, nekada ni toliko ali to sve bilo je dovoljno da svaki pravi ljubitelj filma prepozna velikog umetnika, umetnika koga nažalost nijedan reditelj nije angažovao da glumi glavnu ulogu u nekom dugometražnom filmu, već su mu svi po receptu predhodnih tradicionalno u svakom sledećem filmu davali samo zanemarljivu rolu ali i te male role su bile dovoljne da se prepozna veliki dar i velika umetnost. Petar Lupa je tako nažalost ostao večni epizodista, iako bi sigurno napravio čudo da je dobio glavnu ulogu. Kvalitet njegove pojave bio je neprocenjiv. Neki ljubitelji domaće kinematografije filmove pamte upravo po njegovim replikama ili ako ne po replikam onda bar po određenim gestikulacijama i ako zbog nečega treba da se kaje srpska kinematografija, to je onda što u podeli glavnih uloga nije imala Petra Lupu. Petar Lupa je zbog toga ostao glumac koji nikada nije dovoljno iskorišćen, a onima kojima se ovaj glumac podvukao pod kožu samo ostaje da zamišlja scene filma u kojima bi on glumio glavnu rolu. Privatno, Lupa je bio strastveni numizmatičar i svirao je harmoniku. Stalno je putovao jer ga nije držalo mesto, pošto je po prirodi bio živahan.

Pored Blagoje Buce, ima još jednog sina iz prvog braka sa Radmilom koji se zove Tomislav. Inače, Blagoje Buca je takođe odavno zaplovio filmskim vodama. Bavi se režijom.

Petar Lupa preminuo je od raka 6. decembra 1997. u Beogradu. Postoji i jedna zanimljiva anegdota vezana za njegovu smrt koju mi je ispričao Blagoje Buca. Kada je Buca saopštio reditelju Živojinu Pavloviću da je Lupa preminuo, Pavlović je konstatovao da mu je slava baš na dan Petrove sahrane, a po običajima na dan slave domaćin ne sme da napusti svoj dom. Ipak, Živojin je došao na sahranu i tako prekršio tradicionalna pravila ali to je uradio jer je neizmerno cenio Petra. Želeo je da oda poštovanje velikom glumcu i glumcu koga je obožavao. Nažalost i Pavlović je preminuo 29. novembra 1998.

Lupa je glumio uglavnom obične ljude, ljude koje smo nekada mogli da prepoznamo na ulici i simpatične i drage penzionere koje muče klasične boljke. Nekada je znao da izgleda i kao čudak ali nikada nije bio negativac. Ostaće upamćen najviše kao dobroćudni bradati dekica niskog rasta i specifičnog lika, glasa i govora. Obavezno je skoro u svakom njegovom pojavljivanju imao simpatične replike koje su bile kratke ali neponovljive i koje je mogao samo on tako da odglumi.

Činjenica je da danas nema tako upečatljivih epizodista kakav je bio Petar Lupa jer je on bio jedinstvena i neponovljiva figura domaćeg filma. Kao kakav pozitivan duh prošao je kroz našu kinematografiju. O njegovom privatnom životu nije se pisalo. Medijima su oduvek bili interesantni mali glumci sa velikim ulogama, kič nameštaj i sobe samozvanih zvezda i sve ono što Lupa nije bio, niti ga je interesovalo da bude. Misteriozno je živeo i nestao sa scene i iz života. Iza sebe ostavio je pregršt minijaturnih glumačkih etida koje će večno ostati da žive.

Petar Lupa bio je i ostaće najveća enigma srpske kinematografije.