Pity (Babis Makridis, 2018)

Autor: Božana Stanković

Novi talas grčkih filmova apsurda nastavlja svoj niz i sa ostvarenjem „Sažaljenje“. U pitanju su najčešće crne komedije sa zajedljivim humorom koje se rugaju društvenim konvencijama koliko i zdravom razumu.

Kamera je statična. Fotografija prostor tretirana je uzdržano. Komponovane slike su simetrične, boje svedene. Tretman likova i dijaloga sa takvim likovnim prizorima daje osećaj čudne postapokaliptične stvarnosti.

Usamljen čovek ima nesreću da mu je žena bolesna u bolnici, na samrti. Živi sa sinom, radi odgovorno svoj posao i plače svakoga dana u svom stanu kada nema nikoga. Kada se iznenada njegova žena probudi, i nekim čudom oporavi, njihov život se vraća u normalan tok, ili se tako čini? Korak po korak, njemu je potrebno sažaljenje, saosećanje, uteha.  Čak i kada stvari počnu nabolje da idu, on se na neki način postane zavistan od te vrste pažnje. Patologija ili prosto neobično iskazana žeđ za bliskošću.

Glavni lik i njegova supruga sa sinom žele da nastave kao pre, ali to ne ide kako su zamislili.

Jasno je da se, dakle, na njega odnosi i naslov filma. Kako je često on sam izložen raznim situacijama i postupcima koji su preterani, njegova sudbina postaje komična. Odatle valjda film pojedini svrstavaju u crnu komediju.

Muzika u filmu je kao i većina atmosfere stavljena u cilj opisa unustrašnjeg stanja glavnog junaka. On je neobično zapitan čovek nad raznim stvarima u životu.

Advokatura kojom se bavi, admistrativni posao, odnos sa ljudima i sinom, prema prijateljima i sugrađanima, čini da ga doživimo kao mersoovski otuđenog i monotonog. On želi saučešće. Patološka potreba za tim je u njemu beskrajna. On postane zavistan od toga, posipa se pepelom, strahuje da će bez sažaljenja drugih izgubiti sebe.

Citati koji se povremeno pojavljuju između scena jesu određena vrsta unutrašnjeg monologa. Izjavne rečenice. Skoro izveštaji kratki o mentalnom stanju koje večno uznemireni lik patetično o sebi i za sebe izmišlja.

Na žalost, kompletan film se ne odaljava premiše od početne dramaturške postavke. Apsurdnosti se nadovezuju. Trasfer sramote zbog neprijatnosti koje izaziva glavni lik je sve jači. I nevolje koje on izaziva sebi u samosažaljenju su sve blamantnije. Bizarnost je prava reč možda.

Kao šeprtljasti junak zaboravljenog mita iz davnih vremena, on se upliće u sopstvenu mrežu stradanja.

Kraj filma je svakako doneo ovacije publike, jer ipak neko ostaje spašen.

Reditelj Babir Makribis je saradjivao pojedinim predstavnicima i autorima čuvenih filmova kao sto su „Očnjak” i „Ševalijer”. Uspeh ovog filma nije bio veličanstven na Sandens festivalu i, genaralno, u ovogodišnjem bioskopskom životu filma.