Postavljanjem statista u glavnu ulogu htela sam da srušim društvene klišee

Dokumentarni film „Statisti, akcija!“ (Backstage action) rediteljke Sanaz Azari prati priču onih glumaca čije je pojavljivanje za celokupan izgled filma izuzetno značajno, a koji, prema rečima rediteljke, zapravo predstavljaju nevidljivu gomilu, plebs – onu neprimetnu masu usled veličanja glavnih glumaca. Film se bavi upravo tih ljudima koji se kriju iza etikete statisti, a publika će imati priliku da ga pogleda u okviru dvanaestog izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019 koji se održava od 8. do 15. maja u više bioskopskih dvorana. Film će biti prikazan u okviru selekcije vizuelno upečatljivih i dinamičnih filmova „Fireworks“ u subotu, 11. maja u 21.30 u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj, i u ponedeljak, 13. maja u 18.30 u Art bioskopu Kolarac, gde će nakon obe projekcije biti priređen program „Q&A” sa rediteljkom. Tim povodom, razgovaramo sa Sanaz Azari o inspiraciji da snimi film ove tematike, kao i o njenom pogledu na statiste.

Kako ste došli na ideju da snimite film o statistima?

Dok sam studirala, radila sam kao garderoberka u pozorištu. Oblačila sam upravo statiste. Provodila sam sate sređujući ih, i prišivajući dugmiće na njihovim kostimima. U garderobama i hodnicima delovali su važno, ali onog momenta kada bi izašli na scenu, utapali su se i nestajali iza glavnih junaka, Hamleta ili kralja Lira… Postajali su nevidljiva gomila, plebs, oni koji se ne primećuju na račun veličanja heroja.  Mnogo godina kasnije, knjiga Marie-José Mondzain (Mari Žoze Monzen), „Images (à suivre), De la poursuite au cinéma et ailleurs  (Slike (nastavak): o traganju u filmu i drugde)“,  na mene je ostavila veliki utisak, a posebno poglavlje u kome govori o statistima, i njihovom mestu u hijerarhijskom nizu na filmu. Počela sam da istražujem oglase za statiste, koji su fascinanti, a često i zastrašujući. Shvatila sam da odlično ilustruju društvenu podeljenost i društveni jaz svojstven našem vremenu. Traže se mlade žene afričkog porekla, neispravljenje, kovrdžave kose, radnici napaćenog lica, mladi ljudi iz predgrađa, itd… Ti ljudi koji su nekako uvek zamagljeni u kadru, u pozadini, neprimetni, sigurna sam imaju u sebi želju za filmom, vole film. Htela sam da im se približim i ne da im dam glas i lice, jer ih oni imaju, već da im se približim dovoljno tako da možemo da čujemo njihov glas i da možemo da vidimo njihovo lice.

Sa jedne strane jasno je da su ti ljudi deo “mase bez identiteta i glasa”. Da li je današnje društvo podeljeno na one koji čine bezimenu masu i nekolicinu koji su glavni igrači?

Mislim da masa postoji samo iz daljine. Onog momenta kada se mi približimo, jasno se vide: pojedinci, njihova lica, njihova bića, njihova jedinstvena razmišljanja, čuje se svačiji glas. Film je sredstvo kojim se određuje jedna perspektiva, kojim može da se istražuje dubina na sopstveni način, i isto tako da se proizvede jedan svet po našoj meri, jedan bolji svet! I u svetu filma postoji hijerarhija, zvezde i oni sa malim ulogama, velike razlike u visini honorara, vidljivost jednih potpuna neprimetnost drugih. I film i njegova produkcija mogu da budu metafora našeg društva i “uloge” koje su svakom od nas dodeljene. Međutim, iako, ne mislim da je sve crno-belo, ovaj način gledanja kroz vizuru zvezde ili statiste omogućava nam da se zamislimo o odnosima moći, pojedinca i mase.            

Zašto nam je uopšte važno da budemo viđeni (ili da nas vide..)? Kakva je uloga medija i potrošačkog društva u svemu tome?

Sećam se jednog oglasa u kome su se tražili statiste za film, muškarci, žene i deca svih životnih dobi. Bilo je naznačeno da neće dobiti finansijsku nadoknadu za učešće, ali će moći da dožive “izvanredno iskustvo, a kasnije će svojoj deci moći da pričaju da su oni bili u tom filmu”. Biti na filmu, to znači i ući u istoriju.  Istorija je i mala i velika. To fascinira ljude i privlači ih. Da ostave trag, iako se on ispostavi nevidljivim u konačnici.       

Šta biste voleli da postignete ovim filmom?

Kada je film još bio u fazi razvoja i pisanja, želela sam da to bude film u kome se ljudi iz različitih zajednica, i različitih miljea našeg podeljenog društva, sreću u istom ambijentu. Snimajući ljude iz različitih društvenih grupa koji su pozvani da statiraju u istom filmu, želela sam da metaforički rečeno “popravim” društveni jaz, da ga obrišem kroz film, ili samo, bar da ga otkrijem. Ambicija mi je bila i da promenim ugao posmatranja gledalaca, da film posluži publici kao sredstvo kojim će svako pojedinačno imati predstavu o pojedincu u masi. Stavljajući statistu u prvi plan i njegovim postavljanjem u glavnu ulogu htela sam da srušim društvene klišee. Pomera se pogled gledalaca u dubinu kadra i statisti postaju uočljivi, a takva perspektiva postavlja ih na pravo mesto gde su ljudi sa imenom i prezimenom.

Kakve su reakcije publike na Vaš film?

Publika oseća veliku empatiju prema statistima. Jasna je veza između gledalaca-naroda-statista. Utisci koje su mi preneli jasno ukazuju na to da ovo za njih nije film o statistima, već o ljudima.

Kakvi su vam planovi za sledeći projekat?

Da širom otvorim oči i da još pažljivije slušam, da prilagodim stvarnost svojoj meri i da se zabavljam. Snimaću film u Belgiji, zemlji u kojoj živim, jer što sam starija, sve mi se više čini da ima manje smisla tražiti inspiraciju negde drugde. Sve sam više intrigirana i inspirisana zemljom u kojoj sam rasla, njenom svakodnevnicom. Sve me više interesuju stvari koje su nam poznate, stalno prisutne. Čini mi se da sam kao suprug, koji posle 30 godina braka posmatra svoju ženu sa velikim zanimanjem. Imam veću želju da istražujem po vertikalnoj osi, a ne da gledam ka horizontu.