Devojka i drvo

Povest o postojanju: „Devojka i drvo“

Izvor: Filmske radosti
Autor: Igor Asanović

Reditelj: Vlado Škafar
Direktor fotografije: Marko Brdar
Uloge: Štefka Drolc, Ivanka Mežan, Helena Koder, Joni
Podukcija Gustav Film, 100′, Slovenija

„Priroda uvek želi da se zadovolji. Primora ostale da je zadovoljavaju, takođe. Voli da vlada nad ostalima. Da sve bude po njenom. Pronalazi razloge da bude nesrećna kada ceo svet oko nje sja.
I ljubav se smeši iz svih stvari.“

Terens Malik o (ljudskoj) prirodi, „Drvo života“

Bakterije, biljke, životinje, čovek: ko od nas živi? Ne čini li se puko postojanje drveta nedovoljnim da ga proglasimo živim stvorenjem? Ima li neki oblik postojanja osim nas svest, osećaj, pravo na postojanje? Šta za njih znači trajanje? Umiru li oni? Oni: drveće, sveće, ptice, cvrčci…

Ovakva pitanja sve su češće predmet savremenog filma. Postoji li bolji način da prikažemo čoveka kao deo velike i nezavisne prirode nego kroz pokretne slike koje govore? Ima li boljeg načina da predočimo kontrast beskrajne lepote postojanja prirode i jezivost čovekove konačnosti u njoj? Filmovi poput „Devojke i drveta“ daju nam snažan odričan odgovor.

Slovenački režiser Vlado Škafar u svom četvrtom dugometražnom iznosi priču o ženi pod drvetom. Celokupna radnja filma, osim kratkog kadra na početku koji u nekoliko nepokretnih sekundi prikazuje vrata ormana iz njenog detinjstva lokalizovana je na jednom planinskom proplanku. Vetar duva, trave i kupusi se njišu, cvrčci i price se oglašavaju, a drveće stoji… Osamdeset minuta: pesnički mir proplanka, starica i njena sestra, razgovaraju. Nema pozadinske muzike, samo cvrčci.

Starica je suočena sa smrću, očekuje je svakog dana. Govori o njoj, šali se. Tužna je, ali uživa. Nismo sigurni da li je reč o dokumentarnom ili igranom filmu iz prostog razloga: starica ne glumi, ona živi. Čak i zamuckuje, zbunjuje se dok govori, čini se kao da nije sigurna u to što treba da izgovori. Film je, iako ne dokumentaran, stvaran. I starica u njemu postoji.

– „Da li je živo biće?“

-„Ne.“

-„Da li je biljka?“

-„Ne“

Tako izgleda razgovor dve sestre, od kojih jedna pogađa pojam koji je druga zamislila. Za mlađu sestru, biljka ne živi. Starija, naprotiv, tri puta u toku filma ponavlja: „Kako je lepo. Kako se razgranalo.“ Starica živi sa drvetom. Suočena sa skorašnjim nestankom, ona prihvata Rilkeov pogled na život čoveka poput života drveta: puko postojanje, provođenje vode iz korena do listova, samo to, dovoljno je. Kao što je namaa dovoljno da sedimo u sali i posmatramo starice i prirodu, postojeći.

„Na svetu je toliko zla. Ne smemo to dozvoliti. Uhvatimo se za ruke i promenimo to, zajedno“, govori starica. Renesansna muzika zasvira. Kontrast patnje starice zbog prirode čoveka i njegovog zvučno-vizuelnog dela je besprekoran: film je lep.

Scene u filmu, inače veoma duge i malobrojne, razdvojene su homogeno obojenim ekranom: prvo zelenim, žućkastim i na kraju belim. Zima je odnela staricu bele kose. Sestra pod drvetom uživa, čitajući. Drvo, kojem je pre zime opalo lišće, počinje da pupi.

Film Vlada Škafara, iako niskobudžetni, suptilnim promenama slike i zvuka dostiže ideju svih velikih filmova: prijazujući beskonačnu jednostavnost patnje ostavlja u publici utisak neporlazne lepote.